Политички живот | |||
Збогом оружје |
четвртак, 23. децембар 2010. | |
Изгласавањем измена и допуна закона о војној, радној и материјалној обавези у Скупштини Србије завршило се једно поглавље у њеној историји започето још давне 1815. године. Те године је Милош Обреновић од Марашли Али Паше, као султановог изасланика, добио одобрење да Срби могу држати оружје. У та времена право на одбрану сматрало се основним правом и залога слободе. Историја је то и потврдила, а век касније турска власт је управо оружјем протерана са већег дела Балкана.
Општа војна обавеза саставни је део формирања националних држава. Она није постојала од памтивека нити је обавезно да траје до „судњег дана“. Она има два своја аспекта, унутрашњи и спољни. У унутрашњом она је показатељ равноправности свих грађана. Сви имају обавезу према својој држави а она са друге стране гарантује хармоничан развој заједнице и права сваког појединца. Много јасније него пред судовима на бојном пољу се показивала једнакост свих грађана. Овакав приступ омогућавао је да се целокупно становништво, чак и оно које није било непосредно обухваћено војном обавезом укључи у рат, дајући му карактер општег сукоба у коме државе ангажују све своје потенцијале. Спољашњи аспект је мобилизација што моћније војне силе, кадре да обезбеди одбрану државе и њених интереса. Општа војна обавеза стварала је могућност да мале и по људском потенцијалу малобројне државе, ангажујући већи проценат становништва, на свом тлу остваре повољан однос снага који ће им обезбедити коначну победу. Мали и слаби, борећи се на властитом тлу покушавали су да „надтрају и изнуре окупаторе и натерају их да дигну руке од ћорава посла“ и препусте окупирану земљу њеноим грађанима. Времена су се променила, развој борбене технике са сложеним и скупим борбеним системима не допушта да њима управљају недовољно обучени регрути. Напросто обука је толико сложена и дуга да је немогуће непрестано обучавати нове и нове генерације војника. У томе су сви сагласни, вођење рата је постао толико озбиљан посао да се мора поверити професионалцима. Али није све то баш тако једноставно. Садашња власт се показала далеко вештијом у демонтажи и растурању него у изградњи и сабирању. Да ли су уз закон усвојене и мере за мотивацију младих људи за добровољно служење војног рока? Да ли им је обезбеђена новчана надокнада за време обуке, радни стаж, да ли су дефинисана места у државној управи за која је неопходни услов за заснивање радног односа претходно регулисана војна обавеза? Процена народних посланика је, очито, да Србији више не прете никакве опасности! Али не само то, процена је и да опасности неће бити убудуће. Развој система одбране, чија је окосница војска, мора се вршити годинама унапред. Историчари памте заблуде из 1928. године када се поверовало да ратова неће бити, а некада познати а данас заборављени Бријак-Келогов пакт, прокламовао је одрицање од рата као средства за решавање спорова. Још се мастило на потписима није ни осушио а свет се нашао у вртлогу највеће касапнице у дотадашњој историји. Какве су то анализе довеле до тако оптимистичког расположења наших посланика? Као да нисмо видели престрављене војнике НАТО како у марту 2004. године уместо да бране српске светиње на Косову и Метохији беже у своје базе. Да неће можда они да се заклињу Србији да ће се за њу борити „не жалећи да у тој борби дају и свој живот“. Као да је једном до сада нагли обрт међународне ситуације распршио снове о стабилности и безбедности и као да су сви други распустили своје армије. Војници, посебно они у малим и безбедносно угроженим земљама, знају шта је рат и какве поразне последице он може имати. Знају и како се брзо међународна ситуација може преокренути од стабилне у конфликтну и какву цену ће платити они чије припреме за заштиту властитих интереса нису свеобухватне, темељите и дуге. Како одвратити не само војне претње већ и било какве притиске армијом у којој ће бити ангажовано 0,013% становништва. Али не само ратови. Поглед на планету показује нам да су катастрофе и изазови разних врста достигли такве размере да им се не може супротставити нити једна изолована група људи ма како била опремљена и плаћена. Најмоћније земље, чије тајне службе троше десетине милијарди долара у борби против тероризма, позивају своје грађане на сарадњу. Јер, нема се шта додати оној изреци „Професионалци су направили Титаник, а Ноје је био само аматер“. Гледамо поплаве у налету, огромне пожаре, хиљаде људи затрпаних под рушевинама. Не мислите ли да би неки дан обуке или нека форма организовања могла мало да припомогне? Нема те професионалне организације која у тренуцима природне катастрофе или технолошког акцидента може одрадити све.
Садашња скупштина је под тепих гурнула многе конструктивне предлоге за промену система војне обавезе. Јасно је да је досадашњи начин регулисања војне обавезе превазиђен и обесмишљен тзв. „цивилним служењем војног рока.предлоге“. Управљање најсложенијим борбеним системима треба да врше професионалци, а наша деца имају паметнија посла од чишћења лишћа по полупразним касарнама. Она треба да се кратком, ефикасном и обавезном обуком оспособе за послове у области одбране, заштите и безбедности. Ко жели са оружјем онда са оружјем а и за остале има много простора да се оспособе за неку од делатности у тој области. Питање оспособљености за одбрану је више од одговорности према држави, оно је и питање личне слободе, право на побуну, права да се са оружјем супротставимо насиљу у тренутку кад закључимо да су сва друга средства исцрпљена.
Демонтажа система одбране је тако крупно питање које не сме да зависи од добре воље једног министра и тесне скупштинске већине. Одбрамбени систем, посебно овако нарушен као наш, може се демонтирати за пар година. У том периоду се отпушта „вишак кадрова“, обично они борбенији и способнији – логично јер „рата неће бити“. Затим се реформама смањује број јединица и измеша њихов распоред. Потом следе приче о вишку наоружања које се мора уништити (то наводно плаћају странци и нас наводно ништа не кошта) а што ће једног дана заменити неко (можда?) ново наоружање. И тако мало помало пробудићемо се у земљи у којој ће свако радити свој посао. То значи да ће питање одране бити питање неколоко хиљада чиновника у министарству и десетак хиљада професионалних војника. Уколико не буду у штрајку или на привременом раду у Авганистану, они ће по потреби ратовати. Ако њих неко победи, то ће бити њихова ствар, па они су за то и плаћени. Искрено речено, мислим да смо пљунули у бунар из кога смо пили пре него што смо ископали нови. |