Народ, у потпуности слуђен актуелним дешавањима, гледа у неверици како се врши примопредаја власти, уз пуно међусобних, чак и нескривених смешака и намигивања, па чак и јавних међусобних очијукања у стилу “могли би и заједно да владамо”, уз крајњи закључак “нека, рано је, има времена, следећи пут”!

Основни проблем је у томе да је она изгубила поверење свог бирачког језгра које припада остацима средње класе и који и даље у себи носе осећање и убеђење да су преварени и издани управо од Демократске странке и начина на који је она спроводила власт кршећи основне демократке принципе.

Она друга, незбланута раја се пита много тога. Зашто је ухапшено око 500 лица, а у притвору задржано скоро десет пута мање? Кога је то полиција хапсила, кад их је толико пуштено на слободу? Или, ако су „прави“ хапшени, зашто нису задржани у притвору? Ко ту не ради добро свој посао: полиција, судови, тужилаштво?

Чудни су путеви политичког конвертитства, то је стаза без повратка, и на примеру овог политичара можемо видети колико је потребно самопорицања и самопонижавања да би се постигло својеврсно преумљење и апсолутна промена једног идеолошког и политичког кода, чији је најрадикалнији гласоговорник он био.

Уређење привреде Србије по законима најразвијенијих европских држава и ЕУ је добро и пожељно, али неприменљиво и штетно, чак разорно за овакву опљачкану и девастирану привреду и у садашњој фази опоравка.

Уколико будемо ишли у коалиције то ће бити зато што хоћемо да будемо видљиви активним учешћем и радом у кампањи. Ми не желимо да паразитирамо на телу било кога. Не желим да нам ико поклони неки мандат, већ да то заслужимо.

Веома је индикативно да овај доследни делатник и заступник јавне политике има речи хвале за рад актуелне владе и њено залагање да се не свађамо са државама у региону као што је то радила демократска власт која је учествовала у сатанизацији Црне Горе, јер је однос према грађанима Црне Горе био веома лош.

Тако би некако требала да изгледа Дачићева пјесма. То што је премијер пјевао Кетрин Ештон, од чијег извјештаја зависи путовање Србије у Европу, није уродило очекиваним плодом. Јер Ештонова Дачићу за отпјевану пјесму није залијепила датум на чело.

Држављанство Републике Србије би требало да буде част и обавеза, а не нешто што се узима здраво за готово. Уколико неко себе не доживљава као грађанина Србије, жели да сведочи против њених грађана, или да присуствује свечаности отимања дела њене територије, или да ратује на страни терориста, нема проблема, али ти људи то не би смели да раде са српским пасошем.

Врхунац хипокризије и месијанског синдрома који се може препознати у м деловању ове странке дошао је од свог врхунца у речима њеног „принципијелног председника“, који се ни раније није либио да испољи своју склоност ка прагматичном и реалистичком приступу у политици.