Србија од пада надстрешнице у Новом Саду 1. новембра прошле године није иста земља.

Одговорност медија који себи придају одређење да су „независни и објективни“ тим већа, јер без обзира на позивање на „узвишене европске вредности“ и „медијске стандарде“ остају везани за идеолошку концепцију коју заступају, не отварајући простор за шири и комплекснији друштвени и политички дијалог

Остаје средње политичкоправно решење – „прелазна влада“. Она је „прелазна“ јер би имала задатак да води државу у краћем, прелазном периоду током којег би створила услове за одржавање поштених избора

Данас, бити за побуњене студенте и бити за Србију је једно. Сламање тираније и слобода Србије не само да је наш једини задатак, који брише међугенерацијски јаз, већ и наш једини пут

Можеш ти Србији средњи прст, али можемо и ми теби: “Псссст!”

Историја нас учи да интернет феномени у Србији никада нису тек тако вирални – српска дигитална култура је дубоко и очигледно политична, па ни ови плотуни мема и вицева на рачун Гренланда нису – како неки покушавају да их протумаче – само добра, ако и помало бизарна, шега и зајебанција

Због свега што нам се догодило и што нам се догађа, једини пут за излазак из ове тешке кризе, капитулације и окупације, је формирање ПРЕЛАЗНЕ ВЛАДЕ СТРУЧЊАКА за спас Србије, која ће у року од годину дана грађанима понудити свој план и програм спаса од потпуне територијалне, економске и демографске државне пропасти и припремити одржавање првих слободних, демократских и поштених избора

„Српски Вили Брант“ би подразумевао представника Србије који би падао ничице у Вуковару, признао Косово, „геноцид у Сребреници“, увео санкције Русији...

Усмјеравање бунта и потреба за вриједносним утемељењем кроз нашу верзију „прогласа“, о чему је говорио професор Чворовић је добар пут

Сада нам наши стари „савезници“ из два  светска рата и велики пријатељи и покровитељи А. Вучића испостављају ултиматум да ће нас примити у редове Европске Уније једино ако (уз све остале многобројне услове) коначно признамо независност тзв. косовске државности и тиме себи отворимо евро-атлантску перспективу