Razgovarajmo, ili kako pronaći rešenje za suživot s gej populacijom

Ovaj tekst posvetiću onima kojih se ova tema najviše tiče,a to su pripadnici LGBT zajednice.

Kao i svaka manjina i ova se bori za svoj status u društvu, traži svoje nebo pod suncem i svoj održivi, kohabitacioni odnos sa većinom. Kvalitet njihovih života upravo zavisi od adekvatne prihvaćenosti društva, to jest većine i jako je nezahvalna i nepravedna pozicija kada vaša budućnost, vaše mogućnosti i perspektiva zavisi od drugih.

Da bi se taj nesporazum ublažio i dve, sada jako udaljene, strane makar malo približile i okrenule tet-a-tet i odvikle se od okretanja leđa svakom problemu koji nije moguće rešiti na prvu loptu, neophodan je iskren i strpljiv razgovor o svim temama koje muče obe populacije, i tradicionalnu heteroseksualnu i alternativnu homoseksualnu.

Dajem za pravo svima onima koji su bili i dalje jesu protiv gej parade kao nekog početka njihovog «marša kroz institucije», jer su zaista potpuno u pravu.

Ne, LGBT populacija neće se i ne treba da se zadrži samo na traženju i odbrani prava na okupljanje i slobodno kretanje. To jeste samo jedan od koraka prema krajnjem cilju, a to je pravno prepoznavanje ove seksualne manjine.

Sledeći korak, ma koliko on sada zastrašujuće zvučao, jeste legalizacija gej brakova.

Postoje brojna pitanja koja lebde u vazduhu, a najčešće ostaju bez odgovora jer ta neodgovorena pitanja vremenom postaju zacementirani stereotipi i optužbe gde je krivac uvek druga strana.

Tako je i ovo pitanje bračne zajednice «škakljivo», provokativno, možda i preuranjeno.

Ali, sledimo reči jednog velikog čoveka - prvi problemu priđi ti, nemoj da problem prilazi tebi i ako moraš da progutaš žabu počni od najveće.

Koji su najčešći argumenti protiv, a koji za gej brakove?

Brak je zajednica muškarca i žene.

Ovo je najčešća pravna odrednica vezana za ovo pitanje, tako definisana u našem zakonu kao i u federalnom zakonu USA.

Od 2001. godine do sada istopolne brakove legalizovalo je 10 zemalja kao i 6 saveznih država SAD.

Brak nosi sa sobom prava, privilegije i benefite po članove ove zajednice i to im obezbeđuje država kroz svoje institucije, pa se postavlja pitanje zašto država to pravo uskraćuje svojim lojalnim građanima koji naposletku porezom i plaćaju te iste institucije, zbog čega ih diskriminiše i zbog čega homoseksualcima oduzima ta prava, privilegije i benefite koje brak donosi?

Svi građani, bez obzira na seksualno opredeljenje, moraju biti jednaki pred zakonom, odnosno zakon mora obuhvatati podjednako sve građane i ne isključivati bilo koju zajednicu.

Šta o ovome kaže nauka?

Američko udruženje psihijatara je u svom zaključku navelo da je ovakva vrsta diskriminacije ekvivalentna rasnoj, starosnoj, etničkoj, polnoj, verskoj i socio-ekonomskoj diskriminaciji. Tome se pridružilo i Udruženje sociologa, dok Nacionalna asocijacija antropologa tvrdi da različiti oblici porodica mogu dovesti do stabilnosti i humanizacije jednog društva.

U nekim državama,da bi se zaštitila «svetinja» braka (navodnici su samo zbog toga što su svetinje obično vezane za organizovane religije koje moraju biti odvojene od države, pogotovo od zakonodavne vlasti, a nikako da bi se umanjio značaj braka, naprotiv!) gej parovima pružena je mogućnost da ulaze u takozvane civilne unije. Te zajednice u nekim državama imaju isti status kao raznopolni brakovi, u nekim imaju manja prava a u nekim državama su svedene na potpunu formalnost bez ikakvog suštinskog statusnog značaja.

Ovo se ispostavilo kao loše privremeno rešenje, jer njime niko nije bio zadovoljan.

Brak se zasniva zbog rađanja dece.

Ovaj argument ima smisla i razumljivo je da država mora da brine o natalitetu, jer nju ne čini teritorija već ljudi koji na njoj žive.

Ali, ako je tako, da li onda besplodne žene imaju pravo na brak? Da li su samo oni koji mogu da rađaju i produžavaju život privlegovani da upražnjavaju bračnu zajednicu? Ako idemo do srži ovog argumenta, da li se ženama u menopauzi kao i impotentnim muškarcima oduzima pravo da budu u braku jer nisu prokreativni, nemaju sposobnost stvaranja života, a kako je gore navedeno to je suština braka?

Mora se priznati da ovaj argument nije sveobuhvatan i da gubi na jačini kada se suoči sa realnošću.

Gej brakovi, veze, pa i sama populacija je nemoralna i ruši tradicionalne vrednosti.

Naravno, kada bi se crkva pitala ne bi se o ovoj temi ni raspravljalo, jer je njen stav odavno poznat. Ma koliko Papa Jovan Pavle Drugi bio reformator katoličke crkve, njegov odnos kao i odnos njegovog naslednika Benedikta XVI može se svesti da je homoseskualizam jedna od najvećih opasnosti modernog društva. Sličan stav je i SPC-a.

Možda su u pravu, i njihovi vernici imaju sva prava da im veruju i da slede njihova uputstva vezano i za seks pre braka (nedozvoljeno) i za brak (muškarca i žene) i za razvod (nedozvoljeno, »dok vas smrt ne rastavi», sem u specijalnim slučajevima koji potvrđuju pravilo) za šta katolička crkva pa i ostale konfesije imaju prilično rigidan stav.

Ali crkva je odvojena od države i nema pravo da se meša u vreme i način donošenja, niti u kvalitet nekog zakona jer se on ne odnosi samo na vernike, već na sve građane jedne države, a nametanje verskih načela celokupnom društvu kroz zakone bazirane na tumačenju Biblije ili stavu sveštenstva bilo bi klerikalizacija države i ugrožavanje prava neverujućih, a to je inkompatibilno sa modernim uređenjem kakvom težimo.

Sa druge strane, trebamo se zapitati - ako je zakonom dozvoljeno da u brak mogu stupiti nasilnici, teroristi, ubice, silovatelji, pedofili, na kom moralnom osnovu stoji činjenica da zakon jedino homoseksualcima uskraćuje ovo pravo.

Gej brakovi su neisprobani ili propali društveni eksperiment.

Ovo jednostavno nije tačno. Primer je Danska koja je još 1989. legalizovala istopolne brakove, a uskratila im pravo usvajanja dece i crkvena venčanja. Ovaj primer bi trebao zainteresovati nas u Srbiji, jer bi početak otvaranja dijaloga i kompromisa mogao početi na sličnim osnovama. Naime, u to vreme, 72 posto stanovništva bilo je protiv ove odluke. Razlozi su bili jako slični onima koje danas slušamo iz raznih organizacija koje se predstavljaju kao «čuvari tradicije i morala». Bez obzira na tu činjenicu zakon je donesen, što pokazuje dalekovidost i hrabrost danskih zakonodavaca.

Po istraživanjima iz 1995, dakle samo 6 godina posle, 89 posto se složilo da je zakon dobar i da ima pozitivne efekte na celokupno društvo. Eksperiment je pokazao da umesto da sruši vrednosti zapadne civilizacije i tradicionalnog društva, društvo se time civilizovalo i ojačalo.

Ako se gej brakovi legalizuju, promocija pederastije biće vršena kroz obrazovni sistem.

Studije su pokazale sasvim drugačije. U svih deset zemalja gde su istopolni brakovi izjednačeni sa tradicionalnim, nigde se nije zabeležila promocija altseksualnosti u školi. Moguće je ukazati na promociju tolerancije, ali ne i homoseksualnosti, a ako se tolerancija ne promoviše, šta je alternativa?

Takođe, obrazovni sistem je suverena oblast i uređuje se potpuno drugim zakonom i ta tema je odvojena od prava jedne zajednice na brak.

U školi nije dozvoljena nikakva promocija niti propaganda, već se svako, bio gej ili ne, mora pridržavati nastavnog plana i programa.

Ovo su samo neka otvorena pitanja i pokušaj da se sukob sa ulica prenese na pisanu ili izgovorenu reč.

Rasprava ne treba da bude politička, ne treba razvijati teorije zavere niti sve ovo povezivati sa evrointegracijama, NATO okupacijom i kolonizacijom Srbije. Te teze su za neku drugu vrstu diskusije i zaista se može primetiti namerna ili zlonamerna politizacija celokupne teme, koja je jako široka, komplikovana, teška i zahteva nekada i bolne kompromise za sveopšte dobro.

Nasilje ne rešava ništa i ničim se ne može opravdati. Neko se njime služi, bilo otvorenim-bilo prikrivenim, kao vrstom predizborne kampranje.

Država je dužna da podstiče približavanje ove dve populacije u cilju boljeg razumevanja i nalaženja obostrano prihvatljivog rešenja za suživot.

Zloupotrebe su prisutne sa obe strane, mnogi koriste poplavu negativnih emocija i strasti kako bi zaradili jeftin marketinški poen i izašli iz političke anonimnosti.

U nedostatku adekvatnih rešenja za trenutno goruća pitanja kakvo je, naravno, problem srpskog stanovništva na KiM, koriste se poluistine, manipulacije i ksenofobične mantre da bi se homogenizovalo društvo, barem po ovom osnovu, pa se posle takve regrutacije očekuje bespogovorna poslušnost u odbrani tradicionalnih vrednosti, što je zapravo maska za konzerviranje Srbije i njeno sprečavanje u otvaranju prema svetu i daljoj modernizaciji.

U takvim uslovima, na čelo postrojene kolone ne dolaze najpametniji i najprogresivniji, kakvi su uvek pozitivnom selekcijom i pruženom šansom donosili boljitak svojoj zajednici, nego najglasniji, najagresivniji, najprimitivniji, od čije volje zavisi sudbina zbunjene kolone koja ih sledi.

Taj eksperiment smo jednom okusili i sada znamo da je pogrešan i da donosi katastrofalne posledice.

Svaka odluka mora da proistekne iz civilizovanog dijaloga o svim temama i svaki glas mora da se čuje i bude uvažen, jer se odluka tiče svih nas. Samo tako možemo doći do efikasnog rešenja ovog problema, a posle toga se možemo okrenuti i bitnijim temama.

Zato - razgovarajmo!