Одговор Милу Ломпару, или још један прилог за историју српске неслоге

Мило Ломпар се у интервјуу датом подгоричкој Побједи, листу који је један од главних извора мржње према српском народу у Црној Гори, ’’црногорском језику’’, дословно обрушио на своје бивше београдске пријатеље – на Слободана Антонића, Зорана Чворовића и мене – као и на Покрет за одбрану Косова и Метохије, чији је некада био члан (овде). Послужио се измишљотинама и сумњичењима (он тврди да ми потајно радимо за Вучића, док се претварамо да га критикујемо, да „нијесмо подржали студентски протест“, иако глумимо да то чинимо) и увредама (Ломпар говори о нашем „просташтву и насиљу“). Он иде толико далеко у својим чудним тврдњама, према којима смо сви заједно устали против њега и желимо да га уништимо, да овако набраја своје противнике: „Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ“. При томе, Ломпар тврди да је истина оно што је, сасвим очигледно, ствар његових домишљања и конструкција. За своје тврдње, по којима смо се „опредијелили за Вучић – Брнабић режим“, међутим, није изнео ни један једини доказ.

Усред масовних уличних протеста и револуционарног расположења у Србији, док се готово искључиво размишља у бинарним категоријама „за и против“, док трају острашћени сукоби и дифамације на друштвеним мрежама, Ломпар, као какав носилац револуционарне правде, Робеспјер или Вишински, упире прстом у нас и узвикује: „они не подржавају протесте“!

При томе, опет слично Робеспјеру, Мило Ломпар се поставља као мера свих ствари и као врховни морални арбитар. Треба бити против Вучића таман онолико колико и он; подржавати актуелне протесте у Србији тачно онолико колико их он подржава. Да ли ово подразумева и сарадњу са прозападним Прогласом и са подгоричким монтенегринима, дистанцирање од Русије (у Побједи он каже да Русија пружа „неискрену подршку српском народу“ и да га је РТ Балкан први назвао „корисним идиотом“), баш онако како то чини Ломпар?

Мило Ломпар је, наиме, променио страну. Ми то нисмо урадили. Његово прилажење Прогласу, напади у монтенегринској Побједи, повезаној са контроверзном БЕМАX групом и ДПС-ом Мила Ђукановића, и оно што у последње време говори на телевизијама Нова С и Н1, које припадају Јунајтед медија групи, као да упућује на то да овај раскол унутар националног табора добија и идеолошку боју. Ломпарова стара прозападна реторика сада је јасно видљива. Можда његов гнев из Побједе потиче и из сазнања да нема ни једног значајнијег имена са српске интелектуалне сцене, које је спремно да га у томе следи? Колико ми је познато, у Ломпаровом удружењу (или странци?) Српски глас налазе се, од релативно познатих личности, само бивши политичари Дејан Мировић и Марко Јакшић и свештеник Јован Пламенац.

На начелну критику таквог Ломпаровог политичког деловања, дакле на политичке ставове другачије од његових, он је одговорио личним нападима, измишљотинама и увредама. Слободан Антонић Ломпарове ставове, међутим, ни једном речју није критиковао. Ломпар изгледа верује у то да је наслов Антонићевог текста Никоме не бити корисни идиот (овде) доказ његовог учешћа у некаквој завери против њега, будући да га је тако назвао и Александар Вучић. Али, свако ко овај чланак прочита разумеће да Антонић мисли на себе, на своје грешке, и на побуњене студенте, уколико не буду довољно мудри да избегну сличне замке. Текст је објављен истог дана када је Вучић тако назвао Ломпара, 25. децембра 2024, што значи да је морао да буде написан и послат уредништву РТ Балкан нешто раније. То што се Вучић, нападајући Ломпара, позвао на тај Антонићев текст, сведочи само о његовој намери да подели, посвађа и компромитује националне интелектуалце. Напротив, Антонић Ломпара брани од критика „Друге Србије“, и то у тексту објављеном после Ломпаровог напада на њега у Побједи (овде). Овакав Антонићев гест изазива поштовање; оно што Ломпар чини изазива само жаљење.

Они које Ломпар види као своје удружене, непомирљиве и одсудне противнике, које би требало демаскирати и уништити, виде догађаје на различите начине, али у битним тачкама су, без икаквог договора, сасвим сагласни. О томе да не желимо никакве острашћене, личне сукобе сведочи и чињеница да га ни Зоран Чворовић ни ја, у својим јавним иступима, не помињемо именом и презименом (овде и овде). Испоставило се да смо сагласни у уверењу да национална интелигенција не би требало да се придружи Прогласу и сличним прозападним политичким снагама и то, што је посебно важно, под њиховим условима (истини за вољу, нама то нико и не нуди – изгледа да им је усамљени Ломпар сасвим довољан за оно што су наумили). Националне странке и интелектуалци су, наиме, сасвим маргинализовани, док проевроунијске станке и јавне личности имају медије, новац, утицај и – подршку западних сила. Због потпуно неравноправног односа, национални интелектуалци могу само да, привлачењем гласова родољубивог дела јавног мњења, послуже доласку на власт оних прозападних политичких снага које у демократским условима то никада не би могле да остваре.

При томе, можда сам од нас двојице само ја био донекле груб, будући да сам, упозоравајући на то да је придруживање националних интелектуалаца Прогласу грешка, због потпуне несразмере реалног утицаја, у једном тренутку, врло пажљиво, употребио појам „корисни идиоти“ и „фикуси“. Нагласио сам да верујем да су и такве заблуде последица намере да се помогне својој земљи. Немам телевизор, не гледам Вучићеве наступе и нисам знао да је Ломпара дан раније назвао „корисним идиотом“. Један од анонимних напредњачких ботова са друштвене мреже X, тзв. Народни непријатељ, који је у нападима на мене до сада ишао толико далеко да је јавно вређао чак и чланове моје породице, ишчупао је из контекста (пре тог исказа говорио сам о пропасти и издаји које је Србији донела Вучићева косовска политика) баш ту реченицу и објавио је под насловом „Ковић о Ломпару као корисном идиоту ПроГласа“, после чега су његову објаву преузели режимски таблоиди. Затим се и сам Вучић, наравно не обраћајући пажњу на то што сам о његовој политици рекао у истој емисији, позивао на делове мојих изјава о утицају који на протесте на Филозофском факултету у Новом Саду имају војвођански сепаратисти. За Ломпара је то био довољан разлог да закључи да Вучић и ја потајно сарађујемо, како бисмо га угрозили.

Због тога сам написао посебан текст у коме сам те нападе, назвавши их „одвратним“, нагласивши да са истих режимских адреса долазе подједнако одвратни напади на мене, поновио да је Александар Вучић издао Косово, да је најодговорнији за стање у коме се Србија нашла, да подржавам студентске захтеве (овде). Све то, очигледно, није могло да обузда Ломпаров гнев. Изгледа да верује да он сме да критикује друге (пре неког времена почео је да јавно осуђује Покрет за одбрану КиМ), али да се његови политички ставови напросто не смеју оспоравати.

Овај сукоб разочарао је много добронамерних људи. Они се, са пуним правом, питају да ли је могуће да су, док нам се земља распарчава, националним интелектуалцима њихове сујете и гордости од свега најважнији? Има чак и оних који су поверовали у гласине да смо криви Антонић, Чворовић, преко 100 јавних личности и ја, јер смо документ На српском путу: Начела суверенистичке политике, у коме смо изнели ставове који су нам заједнички (овде), тобоже објавили по налогу Вучића, да бисмо напакостили Ломпару који је мало пре тога основао Српски глас. Народни непријатељ је, наравно, уз наше репрезентативне фотографије, објавио део Начела и посебно нас похвалио. Ова објава, међутим, није му била тако успешна, јер режимски медији (и „опозиционе“ телевизије) прећуткују постојање овог документа.

За разлику од Александра Вучића и његових анонимних ботова, али и Мила Ломпара и његових политичких пријатеља, има много добронамерних посматрача, који не желе сукобе, него слогу унутар националног политичког тела. И сам тако мислим и на томе, у оквирима својих могућности, годинама радим. Има много тога о чему сам, управо зато што верујем да није време за бесплодне расправе, али и због основне пристојности, дуго ћутао. Сам Ломпар се у Побједи, међутим, нападајући нас, вратио у 2020. годину, када чланови Покрета за одбрану КиМ (тј. ми), „нијесу хтјели да потпишу кривичну пријаву против предсједника Србије због велеиздаје“, што би наравно био још један доказ да потајно сарађујемо са њим.

Заиста, тачно од тада, четири и по године трају јавни напади, систематска кампања пријатеља Мила Ломпара (Дејана Мировића, Млађана Ђорђевића, Драгане Трифковић, Небојше Вукановића и других) против мене. Био је довољан само један Ломпаров миг да то престане, али то се није догодило. Уместо тога, сам Ломпар се годинама, по институтима, кабинетима, кафанама и славама, бави ширењем гласина о мојим тобожњим везама са Александром Вучићем. Зашто то раде? На то питање вратићу се на крају овог текста. У сваком случају данас су се, пошто је Ломпар објавио своје политичке амбиције, и пошто сам се усудио да критикујем његове ставове, напади његових пријатеља на мене, по друштвеним мрежама, утростручили.

Осим тога, Ломпар је коначно јавно изнео оптужбе на мој рачун, исте оне које већ годинама систематски понављају његови пријатељи. Пошто је штета по општу ствар већ учињена, више нема разлога да ћутим. Морам да браним Покрет, чији сам председник, али и истину. При томе, за разлику од Ломпара, настојаћу да, без сувишних страсти, посведочим само о чињеницама које лично, из прве руке познајем. Има много сведока који ће оно што ћу овде рећи моћи да потврде. Када будем износио претпоставке, то ћу изричито наглашавати.

Знам да ми сведочење истине у овом тренутку неће донети много добра. Насупрот Ломпаровим тврдњама о томе како је нападнут са свих страна, иза њега сада стоји логистика америчке Јунајтед медија групе (Нова С, Н1, док се Данас, како изгледа, још устеже да га прихвати), Прогласа и прозападног, грађанистичког дела опозиционе политичке сцене. Мој одговор објавиће једна, и можда још понека интернет страница. За разлику од њега, моје ставове, осим у фрагментима које режим чупа из контекста и користи у својој борби за опстанак, нећете чути ни на режимским, ни на „опозиционим“ медијима.

Истина ипак мора да има предност над жељама и добрим намерама, али и над пропагандом. Упркос томе што Ломпарове поруке данас тако громогласно одјекују преко натовских медија, добро је да о ономе што се заиста догађа остане и моје писано сведочанство. Оно ће можда, једнога дана, бити корисно онима који ће размишљати о томе зашто су се Срби међусобно свађали док су им отимали Косово и Метохију, одвајали Војводину, гасили Српску, асимиловали их у Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији.

Хронологија је од кључног значаја – пре него што смо Антонић, Чворовић, ја и још много наших пријатеља уопште сазнали за настанак Српског гласа, саставили смо програмски текст За српски пут: Начела суверенистичке политике. У њему смо подржали студентске захтеве и истакли одговорност режима за кризу у којој се Србија нашла, али смо, уместо да заговарамо придруживање пронатовским политичким формацијама, истакли начела на којима би требало формирати посебан, самосталан политички пол и градити сутрашњу Србију. Пре него што смо овај документ објавили, сачекали смо да га потпише преко стотину имена од значаја и интегритета.

Прича заиста почиње 2020. године, са оснивањем Покрета за одбрану Косова и Метохије, који Ломпар у Побједи, четири године пошто је из њега иступио, тако страствено напада. Ово надстраначко удружење јавних личности заједно смо основали у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, на дан Преподобног аве Јустина Ћелијског, 14. јуна 2020. године, на подстицај и са благословом оца игумана архимандрита Андреја Јовичића. Он је, наиме, са Патријархом Павлом, тада епископом рашко-призренским, провео 17 година на Косову и Метохији и познавао је тамо свако село и сваки камен. Одлазио је на починак и будио се са Косовом у срцу и мислима. Савршено је сагледавао беспуће у које се српски народ упутио са издајом своје Свете земље. Већ неко време он ме је позивао у Сланце и молио да помогнем у окупљању истакнутих српских личности у одбрани Косова и Метохије.

Пре тога смо, наиме, заједно са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем и епископом Атанасијем, покренули и на Бадњи дан 2018. објавили Апел за одбрану Косова и Метохије, који је потписало 178 академика, професора универзитета, научних радника, јавних личности, укључујући и 12 епископа СПЦ. Док се о Косову и Метохији ћутало у српској опозицији, и док је Александар Вучић слао потпуно дефетистичке поруке о томе како „ми тамо немамо ништа“, како би требало да се „помиримо са реалношћу“ и „суочимо са прошлошћу“, пребројали смо се, охрабрили људе и вратили Косово у средиште нашег јавног живота. Чаславу Копривици и мени, који смо на томе понајвише радили, највећу подршку пружио је Политички савет (чији смо нестраначки чланови тада били) Демократске странке Србије (овде, овде, овде и овде).

Успели смо да и у Покрету за одбрану Косова и Метохије, на идеји саборног окупљања свих који су спремни да се јавно заложе за очување Косова и Метохије у саставу Србије, без обзира на међусобне разлике, окупимо нека од најзначајнијих имена српског јавног живота (овде). Од почетка се подразумевало да чланови Покрета о многим питањима размишљају на различите начине. Међу нама било је и припадника различитих странака. Оно што нас је удружило јесте потреба да се у нашем поколебаном јавном мњењу упорно и аргументовано заступа став да се Срби не смеју одрицати Косова и Метохије. У томе смо се ослонили на дугу традицију надстраначких окупљања српских интелектуалаца у временима одсудних криза, од Српског књижевног гласника (1901) до Српског културног клуба (1937).

Први чланови Председништва били смо Слободан Самарџић, Богољуб Шијаковић, Мило Ломпар, Часлав Копривица и ја. Пошто смо били дужни да одредимо председника Председништва, предложио сам Слободана Самарџића, коме је то место припадало по политичком искуству и познавању косовског питања. Он је, међутим, рекао да то не би било добро, јер већ води један покрет. После тога, предложио сам Мила Ломпара, али он је одговорио да двојица Мила у политици не би била добра вест (мислио је, наравно, на Мила Ђукановића). Ломпар је тада предложио мене, са чим су се сви остали спремно сагласили. Прихватио сам то као дужност и још једну у низу обавеза. Нисам, ипак, слутио колико ће овај пристанак променити мој живот и каквим ћу све нападима због тога бити изложен.

Од самог оснивања, Покрет се суочио са бојкотом у „режимским“ и „опозиционим“ медијима. Тиме је пресечен главни правац његовог деловања. У поређењу са данашњим временом, доба Српског културног клуба изгледа као епоха узорне демократије и пуног националног суверенитета. Косово су, до 2018, сложно прећуткивали и напредњачка власт и проевропска опозиција. Испоставило се да се о Косову и даље смело говорити само под условима и на начин који одређују аутоколонијални режимски и „опозициони“ медији. До данас, стање у медијима се додатно погоршало.

Дословно сутрадан по оснивању, започели су први покушаји изазивања сукоба и разбијања Покрета. Чланови Покрета Марко Јакшић, Дејан Мировић, Славиша Ристић, Драгана Трифковић у медијима су са необичном острашћеношћу оптужили мене, као председника Председништва, да сам се тобоже залагао за излазак на тадашње скупштинске изборе (ако то данас још икога занима – они су били за бојкот, док је ДСС, чији смо Политички савет Копривица, ја и готово сви остали чланови били напустили, био за излазак), што је била измишљотина – одговарао сам да то није истина и да питања предизборне тактике политичких партија просто не улазе у теме због којих је Покрет основан (овде).

Неколико дана касније, у форми сличној ултиматуму, Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева послали су нам кривичну пријаву против Александра Вучића, са мојим потписом, коју је Покрет, како су захтевали, морао да преда надлежним органима. Захвљајући чињеници да Покрет у својим редовима има неке од најугледнијих српских правних стручњака, имали смо кога да питамо за мишљење. Чланови нашег правног савета, професори правних факултета у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Косовској Митровици – Игор Вуковић, Бранислав Ристивојевић (прва двојица су професори кривичног права), Слободан Орловић, Зоран Чворовић, Душко Челић – закључили су да правних основа за кривичну пријаву, чак и када не би било зависности судства од извршних власти, у том тренутку није било, као и да би режим могао да одбацивање пријаве искористи у своје пропагандне сврхе. Са таквим закључком сагласили су се сви чланови Председништва. Важно је да се, због потоње концентрисане паљбе Ломпарових пријатеља искључиво по мени, разуме и то да ниједну одлуку у име Покрета нисам донео сам; у Председништву се о свему договарамо и заједнички одлучујемо.

Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева су, међутим, повели нову јавну кампању, која је на страницама сајта НСПМ потрајала нешто дуже од месец дана. Уместо да, уколико су већ хтели да се повуку из Покрета, дају заједничку оставку на чланство, они су то чинили једно по једно, дајући у размацима од по недељу дана демонстративне оставке, зачињавајући их новим низовима оптужби и сумњичењима на мој рачун. Поред осталог, тврдили су да нисам хтео да поднесем кривичну пријаву због пара које сам тобоже примао као председник Управног одбора Историјског музеја Србије. Одговарао сам им да је то била у потпуности неплаћена, стручна функција, да њу по традицији врше професори Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, да су се пре мене на том месту налазили академици Михаило Војводић и Љубодраг Димић, да ваља разликовати струку, институције и политику, да је обављање таквих дужности један од услова за избор у професорско звање на Универзитету у Београду, да би по тој логици требало да се одрекнем и плате универзитетског професора, јер се и она финансира из буџета Републике Србије, да то није управни одбор НИС-а и сличних лукративних компанија, на какве су навикли политичари Јакшић, Мировић и Ристић (овде).

Мило Ломпар је у почетку гласао као и остали чланови Председништва, да би у овој ствари почео да издваја свој глас. Иако члан Председништва, које није прихватило идеју подношења кривичне пријаве, он је то учинио заједно са Јакшићем, Мировићем, Ристићем, Трифковићевом и академиком Костом Чавошким (25.8.2020). Морам да признам да сам био изненађен и разочаран када сам га видео заједно са онима који су ме јавно и бесомучно блатили. До тада сам, очигледно без основа, веровао да ми је Мило Ломпар био пријатељ. Месец и по дана после тога, иступио је из Покрета. Са првим искушењем он не само да нас је напустио, него је и прешао на страну оних који су Покрет покушавали да разбију.

Зашто је, крај све слоге по питању главне теме – одбране Косова и Метохије од намера режима да се са њима разграничи и да их преда Великој Албанији – ово тактичко питање било довољно да изазове тако острашћене, непотребне и штетне нападе и расколе? Немам сумње да је од почетка постојала нечија смишљена намера да Покрет буде распарчан и разбијен. Касније сам учествовао у два покушаја окупљања националних политичких партија и видео сам како су срушени под видљивим спољним утицајем. У случају Покрета, међутим, немам такве доказе. Зато, за сада, верујем да је ту реч о једној од пројава секташког менталитета, који упркос свим блискостима, трага искључиво за разликама. Када их пронађе, секташ је спреман да због њих води рат до истраге. Зашто бисмо били сабор сарадње и слоге, када можемо да се поделимо у секте, у којима ће сваки нарцис моћи да има своју групу у којој ће бити неприкосновени вођа?

Постоји ту још један феномен на који је упозоравао Патријарх Павле. Говорио је о томе да је виђао како су се чланови црквених одбора, уколико при градњи цркве све није било по њиховом, окретали против свих осталих и чак настојали да спрече подизање саме богомоље. Чини ми се да Марко Јакшић врло често тако поступа. Признајем да од Мила Ломпара тако нешто ипак нисам очекивао.

Покрет за одбрану Косова и Метохије наставио је да ради и да окупља све оне који су спремни да се боре за ову српску покрајину. На нашем сајту може да се види шта смо до данас урадили и да ли смо заиста, како Ломпар тврди, само потајни јатаци Александра Вучића (овде). Колико могу да видим, кривична пријава Ломпара и пријатеља против Александра Вучића није променила баш ништа у политици српских власти и у српском јавном животу. Ломпар је, међутим, упркос свом предлогу да се о његовом повлачењу из Покрета јавно не расправља, однедавно почео да напада Покрет, понајвише у интервјуима датим на јутјуб каналу Славија инфо извесном Љубомиру Стефановићу, који се такође истиче по салвама лажи и увреда изреченим на мој рачун. Покрет на Ломпарове тврдње, у намери да избегне штетне сукобе, није одговарао.

Испоставило се да се од првог дана листи Ломпарових пријатеља који се све до данас својски труде да Покрет разбију придружио и Млађан Ђорђевић. Широј јавности непозната, ова живописна личност спада у оне људе који су, у времену када су милиони њихових сународника изгубили животе, имовину и здравље и када нам је држава распарчана, зарадили велики новац. Метохијци ми рекоше да је своју земљу у селу Смаћ одавно продао. Сада живи на Врачару, по коме га возачи возе у лимузинама са затамњеним стаклима. Нико не зна чиме се Ђорђевић бави и како се тачно обогатио, али је познато да је кум и пословни партнер Драгана Ђиласа. У време власти Бориса Тадића и свога кума налазио се на различитим саветничким функцијама. Упућени кажу да је Ђорђевић, док је био на власти, учествовао у готово свим акцијама које би демократе данас волеле да забораве, нарочито у подстицању сукоба унутар СПЦ.

С обзиром на његову биографију није никакво чудо то што се Млађан Ђорђевић у разбијању Покрета и нарочито ширењу гласина о мени показао убедљиво најспретнијим. Дуго је за тај посао ангажовао своје клијенте (извесни Иван Ивановић и слични), па је њихове нападе објављивао на свом сајту политицки.рс. Међу њима се по примитивизму и агресивности посебно истиче Небојша Вукановић из Требиња, редовни гост на сарајевским, федералним медијима, одакле напада Милорада Додика и власти Републике Српске. Вукановић у својим објавама које марљиво преноси Ђорђевићев сајт понавља оптужбе осталих Ломпарових пријатеља, при чему им, у свом карактеристичном софистицираном стилу, придодаје тврдње да ме плаћају Вучић и Додик, да сам „продана душа и ђубре“ (овде) и томе слично. Да не би било никакве сумње у то са чим и како Вукановић ради то што ради, није пропустио да се слика загрљен са Ломпаром и Мировићем (овде), да први објави оснивање Ломпаровог Српског гласа у тексту за који се не зна има ли за главну тему нападе на мене или стварање овог удружења (овде).

У међувремену охрабрио се и Млађан Ђорђевић па је, уместо да за то користи своје пријатеље, почео да ме у својим објавама јавно вређа и назива „профи Србин за положај и паре, лажни бранитељ Космета, а уствари издајник“ и сличним именима. Немам за то доказе, али могу да претпоставим, судећи по његовом сајту и по сајту Српског гласа, у који су уложена значајна средства, да Мило Ломпар и пријатељи и сада уживају логистичку подршку Млађана Ђорђевића. Са временом, показаће се да ли сам у праву.

Гласине које о мени објављује Драгана Трифковић на сличном су интелектуалном и моралном нивоу као оно што раде Вукановић и Ђорђевић. Све троје објављују потпуно исте оптужбе и увреде на мој рачун. Марко Јакшић је, како изгледа, бар јавно престао да ме напада.

Дејан Мировић, који је од свих пријатеља Ломпару најближи, сличан је Ђорђевићу по својој спретности у закулисном деловању. Не иступајући јавно, он годинама, врло марљиво, шири гласине о мени. И он је, наиме, политички ветеран. Некада потпредседник Српске радикалне странке, учио је исту школу као и његов дугогодишњи страначки друг Александар Вучић. Мировића и Вучића не спаја само карактеристична спремност на вређање и потпуну дифамацију политичких противника; и један и други окренули су леђа свом духовном оцу Војиславу Шешељу, који је јуначким држањем у Хагу стекао поштовање и оних који не одобравају његов данашњи политички курс. У исту класу спада још један бивши радикал, Немања Шаровић, у чијим емисијама Ломпар редовно гостује и који по примитивизму с којим ме вређа и шири гласине о мени може да се мери само са Вукановићем. Шаровић се иначе посебно истакао иступањима на медијима блиским Драгану Ђиласу, у којима се својски трудио да разбије све наше покушаје да ујединимо националне политичке снаге и партије.

Ђорђевић, за кога се не зна да ли је ишта студирао, Мировић, политичар са запослењем на Правном факултету у Косовској Митровици (са Српским гласом он се враћа у политику), и Драгана Трифковић, по занимању инжењерка хортикултуре, неретко тврде да нисам имао услове за избор у звање редовног професора на Универзитету у Београду и да ми је у томе у помоћ притекао режим Александра Вучића. Изгледа да такве гласине шири и сам Ломпар. Да сам он, сада бих тврдио да су Ломпар и пријатељи све време у дослуху са Николом Самарџићем, Дубравком Стојановић, Радошем Љушићем и осталима, који су ме у то време (2021-2022) избацивали са посла, тужили суду за повреду части и угледа и, у медијима Јунајтед медија групе и монтенегринским медијима, такође тврдили да нисам имао услове за избор у звање.

И најглупље гласине лако се шире. Зато ћу овде, по први пут од када су напади почели, одговорити на оне лажи које Ломпарови пријатељи најчешће понављају. Гласине и лажи се наиме, у главама лаковерних, нарочито у тренуцима друштвеног врења и узбуна, претварају у чињенице. На основу гласина много је људи од вајкада, нарочито од 1789. године, подвргавано насиљу или изгубило главе. Ханс Јоахим Нојбауер у својој књизи Фама: Историја гласина (1998, српско издање 2010) показао је колики је значај тог феномена у људској историји. За разумевање разнородних, вишегодишњих активности Ломпара и пријатеља врло је корисна и Нојбауерова анализа оговарања, као „друштвеног облика дискретне индискреције“. Овај писац нагласио је фине дистинкције између гласина и оговарања и показао како оговарања могу да се претворе у гласине. Када је објавио ову књигу Ханс Јоахим Нојбауер ипак није могао ни да слути колико ће важна улога, у нашем времену, захваљујући друштвеним мрежама, припасти гласинама. Схватио је, међутим, да ће „фама и у временима интернета остати оно што је била – често фатална пратиља историје“. Има истраживача који тврде да је Дамаск недавно пао у руке исламиста тако што су претходно, гласинама да се предао, деморалисали његове браниоце.

Имао сам, дакле, много више стручних радова него што је за избор у звање било потребно. Поред осталог, као и када сам биран у ванредног професора (2016-2017), када су ме исти људи такође протеривали са посла, имао сам, уместо једне, две објављене монографије. Моји табеле са прикупљеним бодовима и моји радови претресани су на комисији Одељења за историју, која је покренула избор у звање, потом на Кадровској комисији и Изборном већу Филозофског факултета, затим на Већу друштвено-хуманистичких наука и Сенату Универзитета у Београду. Нико ко има било какве везе са универзитетом неће поверовати да је српска власт могла да утиче на процедуру у којој су учествовале стотине колегиница и колега. Поготово се то не може рећи за Филозофски факултет, на коме присталица овог режима готово да и нема. Прозападно усмерење већине запослених на Филозофском факултету добро је познато. Поносам сам на чињеницу да су за мој избор гласале управо такве колеге, које, уз тек неколико изузетака, на прво место не стављају политичке, него академске, стручне критеријуме.

На тврдње Ломпарових пријатеља да сам биран за професора универзитета на Маракани, могу само да кажем – увек ћу бити поносан на подршку коју су ми тада својим транспарентима пружиле Делије. Упућени знају колико Фондација Делије помаже Србима са Косова и Метохије. За разлику од тих људи, које, на жалост, лично не познајем, па и колега са Универзитета са којима се политички потпуно разилазим, моји бивши пријатељи и политички истомишљеници прижељкивали су да будем протеран са посла и избачен на улицу.

Да не заборавим, поводом тврдњи Ломпарових пријатеља да радим за тајне службе, српске, британске и ине (и ту они свирају у исте дипле са несрећним Радошем Љушићем), да сам „удбашки историчар“, волео бих да видим бар један доказ којим би ове гласине поткрепили. Ако се не варам, управо су неки од њих својим породичним, кумовским, пословним везама блиски „безбедносним структурама“.

Да би доказали такве тврдње, Ломпарови пријатељи објављују фотографију на којој седим за једним столом са Александром Вулином и Братиславом Гашићем, окренут тако да је очигледно да се некоме обраћам. Наравно, слика се објављује без икаквог објашњења где је и када снимљена. Ево одговора – за стогодишњицу Албанске голготе, као историчар и презентер, радио сам са РТС-ом документарни филм Срби на Крфу. РТС је за њега, као државна фирма, сасвим очекивано, добио средства од Министарства за рад, борачка и социјална питања (министар је био Александар Вулин) и Министарства одбране (Братислав Гашић). Било је природно да на промоцији филма, на броду речне флотиле „Козара“, говоре и министри. Наравно, Ломпарови пријатељи су са фотографије, како би је ишчупали из сваког контекста, одсекли Слађану Зарић, ауторку и продуценткињу, која је седела са нама, за истим столом. У извештају о догађају РТС је, наравно, пренео оно што су изговорили њих троје, али не и шта сам ја рекао (овде). Ни тада, наиме, нисам крио своје ставове. У сваком случају, и на овај филм сам више него поносан. Свако може да га на интернету погледа и види да ли је требало да радим на њему (овде). Онима који ће ипак упорно питати зашто нисам одбио сарадњу, одговарам да то могу да питају и Мила Ломпара, који је тада (2014-2015), захваљујући поверењу свог (сада већ бившег) пријатеља Владана Вукосављевића, увелико утицао на постављање чланова комисија Градског секретаријата за културу.

Као крунски доказ моје сарадње са „службама“ Милови пријатељи (нарочито Вукановић) воле да приказују и моју слику са бившим министром безбедности у Савету министара Босне и Херцеговине Ненадом Нешићем. Наравно, опет без икаквог објашњења како је настала. Када ми је, наиме, политичко Сарајево забранило да уђем у БиХ (2022), тврдећи да сам „опасност за јавни ред и мир“, Београд због тога ни прстом није мрднуо. Бањалука је, међутим, сачекала изборе, како би у Сарајеву добила ово министарско место, да би ми нови министар Нешић укинуо забрану. Истини за вољу, треба нагласити и то да је на основу моје приватне тужбе против Министарства сигурности БиХ од 24.4.2022, забрану поништио тамошњи суд (23.5.2025). Када сам у јулу 2023, са својим студентима, по први пут после забране ушао у Српску, ту ме је дочекао лично министар Нешић. Њему је, као политичкој личности, сликање са мном сигурно било корисно; мени је, међутим, таквим дочеком министар указао посебну част.

Да сам „војвода од Аутокоманде“ чуо сам по први пут од Александра Вучића. Када вас неко ко је издао Косово тако назива, то вам у најмању руку буде занимљиво. Потом су тако почели да ме зову и Ломпарови пријатељи. Подсетићу – када је КФОР ранио и повредио 53 Срба у Звечану 29. маја 2023. са студентима сам блокирао аутопут у Београду, како би се режим и престоница тргли из срамотног ћутања. У Београду су се тада одигравали масовни протести под именом „Србија против насиља“, на којима нико није помињао свакодневно насиље над Србима на Косову и Метохији. Основни разум и осећање морала говорили су да је такво стање било неодрживо и за Београд веома срамно. Осим надимка који ми је наденуо Александар Вучић, режимски медији су нас прећутали, али Нова С, Н1 и Данас пуцали су по нама из свих оруђа. Било је јасно да се Косово смело помињати само у условима које одређују режимски и „опозициони“ медији. Но, морам да кажем да ми је овај надимак симпатичан и да ми уопште не смета, јер ме подсећа на догађај на који сам заиста поносан. И немам намеру да као Ломпар, без доказа, тврдим да су он и пријатељи још тада били у потајном дослуху и са Вучићем и са Ђиласом, како би уништили моју репутацију и мој углед.

О режимским нападима, фамозном Народном непријатељу, о расходованом Идолу Небојши Крстићу, емисијама Миломира Марића и сличном, не бих да трошим речи, јер то овде није тема. Није, међутим, лако бити на брисаном простору и трпети паљбу са две стране, од режима и од „опозиције“. Критике својих неистомишљеника, јавних личности које, после свега, и данас исповедају веру у САД, ЕУ и политички Запад, прихватам као нешто сасвим природно. Али, где да сместим свог (бившег?) пријатеља Јову Бакића, који ваљда понесен револуционарном еуфоријом, у једном интервјуу рече да сам „1944. отишао у четнике“, желећи ваљда да каже да сам прешао у Вучићев табор, као у некакву поражену војску. Било би лепо да Јово за овакву тврдњу ипак изнесе неки доказ. Осим тога, верујем да су четници који су стрељани и клани 1944. (надам се да ми Јово не намењује такву судбину), нанели мање зла српском народу од титоистичких победника над „великосрпском буржоазијом“ на чијој страни су, како изгледа, Јовове симпатије.

На крају, зашто су се Ломпар и пријатељи толико потрудили да разбију Покрет за одбрану Косова и Метохије, да би се сада окренули грађанистима и Монтенегринима (да ли би Ломпарово оглашавање у Побједи требало довести у везу са његовим одбијањем да потпише Апел за одбрану светиња у Црној Гори, који смо покренули Васиљ Јововић, Часлав Копривица и ја, који је уз митрополита Амфилохија и владике Јоаникија са свештенством и још пет епископа, потписало више стотина јавних личности, и 13.386 грађана овде, овде и овде)? Ломпар је у сукобу са готово свим истакнутим припадницима националне интелигенције из моје генерације, али зашто он и његови пријатељи баш против мене воде тако упорну и систематичну кампању? На ова питања немам поуздан одговор. Очигледно је да им, из неког разлога, заиста сметам. У овој ствари претпоставке и нагађања препустићу читаоцима.

Што се мене тиче, у одбрани Косова и Отаџбине, наставићу да, као и до сада, радим колико је до мене, како бих остао достојан својих прадедова и дедова, ратника и логораша из два светска рата. Србија није средство за остваривање амбиција, нити рага коју треба јахати и мамузати до смрти. За разлику од неких, ја немам резервну отаџбину.

(„Покрет за одбрану КиМ“)

Видети још: Мило Ломпар: „Лажемо се“ је омиљени игроказ режима Вучић – Брнабић