Anti-titoisti

(O Lomparovoj kritici titoizma)

„Teorijski“ nivo desničarkog antititoizma i antikomunizma, naročito kod nas, karakteriše drastična površnost i nesolidnost. Za razliku od ovih parateorijskih produkata, ozbiljne kritike „totalitarnog“ (sovjetskog) ili „autoritarnog“ (jugoslovenskog) socijalizma dolazile su uglavnom sa levice. Nije mi poznata kritika nekada postojećih socijalističkih poredaka koja se, po dubini uvida, može porediti sa, na primer, onim što je ponudila Praxis filozofija ili Frankfurtska škola.

Tako je, na primer, kritika koju je kod nas preduzeo Nikola Milošević, a koju mnogi smatraju najozbiljnijim poduhvatom ove vrste, pre kritizerstvo nego teorijski respektabilna obrada predmeta kritike. Ona se kreće više na nivou ideoloških opštih mesta, karakterističnih za antikomunizam ili antistaljinizam, kojima se nalaze problematična uporišta u Marksovim, Lenjinovim ili Staljinovim tekstovima, ostajući izvan pažljivog studiranja i podrobnog tumačenja opusa ovih autora. Još problematičnije, čitava Miloševićeva konstrukcija počiva na teorijski (filozofski) sumnjivoj poziciji „psihologije znanja“ koja ne uzima u obzir, a još manje se suočava, sa od ranije prisutnom filozofskom kritikom psihologističkog metoda. Na kraju, oko ove kritike se više digla kvaziintelektualna prašina koja je Miloševića proizvela u uzornog predstavnika disidentske teorijske scene, nego što je tako formiran sud prošao proveru i zadobio saglasnost stručne filozofske javnosti.

Da ne pominjemo činjenicu da se ova (samo)promocija Miloševića u vodećeg kritičara marksizma, lenjinizma, staljinizma i svih ostalih antikomunizama, dešava tokom osamdesetih, kada su manje-više svi viđeniji intelektualci, koji su do tada bili tako orijentisani, digli ruke od marksizma i komunizma. Kada je čak postalo pomodno biti antimarksista ili antikomunista. Ova činjenica baca senku na Miloševićev gotovo kultni disidentski status, stečen u našim „intelektualnim“ krugovima. Jer, po čemu su moralna hrabrost i intelektualna veličina biti antikomunistički disident u vreme sumraka komunizma? Valjda bi suprotno pre trebalo da imponuje, biti interesantan i pronicljiv branilac komunizma u trenutku njegove izloženosti političkoj i ideološkoj antikomunističkoj hajci, koja se sa kapitalističkog Zapada survala na svet socijalističkog Istoka. I čije su posledice bile razno-razne „disidentske“ grupe koje su tražile restauraciju ovog ili onog starog, istorijski prevaziđenog društvenog poretka, od „građanskog društva“ do tradicionalne etničke i religiozne zajednice.

(Zlo)duh titoizma

Ali, i ovo površno Miloševićevo kritizerstvo je beskrajno dublje od kritike titoizma koju promoviše njegov deklarisani sledbenik Milo Lompar. Jer, za Lompara je izvor svih zala koja opsedaju naše društvo, i sa kojim se, pre svega, valja razračunati, nekakav (zlo)duh titoizma[1]. Dakle, i nakon toliko godina od smrti Tita, a zatim i partije na čijem čelu je bio, države koju je vodio, na kraju, sveta u kojem je živeo i delao, mi i dalje imamo posla sa zlosrećnom vladavinom njegovog duha koji sistematski uništava srpski narod. Lompar je izgleda veći titoista od nekadašnjih „titoista“, naravno u obrnutom smislu - dok su ovi drugi, već posle nekoliko godina odustali od parole „I posle Tita - Tito“, on i dalje nepokolebljivo veruju u Titov (zlo)duh. Ta vera, čini se, ima malo veze sa hrišćanstvom, na koga se Lompar tako iskreno poziva; jer, dok hrišćanstvo govori o zagrobnom životu na „onom“ svetu, on govori o (Titovom) zagrobnom životu na ovom svetu. Tito je vampir koga treba upokojiti ubojitom smesom njegovih „moralističkih fragmenata“. Ako ga taj eksploziv ne ubije, vala ništa neće!

U ovoj grotesknoj skalameriji paganizma, hrišćanstva i moralizma, Titov (zlo)duh postaje „uspostavljeni način mišljenja“ koji se „može pratiti u svim vidovima života“ (intervju), „zahvaljujući specifičnom načinu kretanja svojstvenom jednom duhu, koje nije isto kao kod ljudskog bića“[2]. Na koje „sve vidove života“ Lompar misli, nije poznato. Da li na hrljenje vladajuće elite u vojno-politički blok zapadnog kapitalističkog saveza, što je valjda isto što i Titova politika socijalizma i nesvrstanosti; da li na brutalnu privatizaciju i denacionalizaciju društvene imovine, što je valjda isto što i Titova politika socijalizacije i nacionalizacije imovine; da li na masovna siledžijska otpuštanja radnika, što je valjda isto što i tolika zaštićenost radnika za vreme Tita da je, na primer, sam Tito morao da donese lex specialis, ne mogavši drugačije da sa Filozofskog fakulteta protera buntovne profesore koji su uživali podršku u svojoj radnoj zajednici? Ako svih ovih 60 i kusur godina nama vlada takav neopisiv demon, pitam se kako do sada nismo definitivno propali.

Ali, po Lomparu, ovaj duh ne opseda samo napaćeni srpski narod, on tiraniše i ostale narode, na drugim mestima, i u drugim vremenima, svuda gde dominira „ideologija materijalizma i hedonizma, ideologija konformizma i egoizma, ideologija koja se, radi udobnosti, lako odriče viših vrednosti, ideje, istorije, tradicije“ (Antonić). Ovo ne treba da čudi, jer je već rečeno da ovaj duh, kao duh, ima „specifični način kretanja“. Tako, dok čovek može biti u jednom istom trenutku samo na jednom mestu, ovaj duh može lako da se kreće kroz razna vremena i da obitava na raznim mestima: „Ako postoji nešto što se, i u nas i u svetu, prikriveno i uporno brani, onda je to nasleđe titoizma (za mene reč titoizam ne obeležava jednog čoveka nego uspostavljeni način mišljenja. Otud ona može delovati i mimo volje i mogućnosti čoveka čije je ime u njenom osnovu)“ (intervju).

Dakle, hedonizam i konformizam su prosto - titoizam. Titoizam postaje sinonim za dekadenciju uopšte; rimskim carevima u sumrak Carstva, katoličkim sveštenicima u vreme indulgencija, jugoslovenskom buržoazijom u predvečerje Drugog svetskog rata, potrošačkim društvom 20. i 21. veka, svima njima vlada - titoizam?! Ova zaumna paranoidna konstrukcija tako dobija zadivljujuće razmere - više se ne kaže, recimo, da je titoizam jedan od pojavnih oblika hedonizma (i svega što uz to ide), već obrnuto, hedonizam je pojavni oblik titoizma. Titoizam je viši rodni pojam koji objedinjuje svu raznoliku istoriju „pale ljudske prirode“; on u manihejskoj borbi između Boga i Đavola, Dobra i Zla, vere i ideologije, duha i materije, stoji na mestu ovog drugog, simbolišući sile Mraka kojima je Crkva vekovima zastrašivala svoje podanike. Satanizacija komunizma (ili, konkretnije, titoizma) bila je i ostala omiljena disciplina religioznih fanatika raznih (verskih) boja. Nalazimo je u gotovo identičnom obliku i kod pravoslavnih, i kod katoličkih, i kod protestantskih fundamentalista koji buncaju o „satanskoj“ ili „judeomasonskoj zaveri“ komunizma (boljševizma) prema nevinom, blagorodnom i nadasve bogougodnom hrišćanstvu. U antikomunizmu svi oni deluju tako slično i tako neoriginalno. I ne čudi kada na takav način, u anti-duhu religioznog opskurantizma, crkveni velikodostojnici ili njihovi neprosvećeni pamfletisti govore o komunizmu (ili titoizmu). Ali čudi kada za isterivača (titoističkog) đavola sebe kandiduje profesor Univerziteta, dakle, uglednik jedne institucije koja bi u načelu trebalo da bude imuna na proklizavanje u neprosvećenost.

Titoisti kao „bubašvabe“?!

Lompar se, nažalost, ni ovde ne zaustavlja, on čini korak dalje – direktno u ambis najprizemnije (antititoističke) propagande. Njegova satanizacija titoizma završava vulgarnom dehumanizacijom predmeta „kritike“: titoisti su, po Lomparu, nalik bubašvabama, jer, kao ove životinje, i oni ne znaju ni za šta drugo do za puko preživljavanje koje se sastoji od gmizanja i žvakanja (Antonić)?! Do sada su se slični rasistički ispadi u „intelektualnoj“ javnosti, u kojima se određene grupe ljudi svode na neljudska, odnosno podljudska bića, mogli da primete samo kod raspojasanih agitatora iz redova „Druge Srbije“. Sada vidimo da njima ne odolevaju ni oni koji se diče svojim uzvišenim moralom i duhovnošću, koji bi valjda trebalo da onemoguće ovakve izlive sirovih emocija, čak i kada se radi o najljućim protivnicima. Ali, imajući u vidu perspektivu iz koje Lompar odapinje svoje „moralističke“ strele, ni ova do sada verovatno najgrublja difamacija titoizma nije sasvim nelogična.

U judeo-hrišćanskoj religiji, i onome što povodom nje događalo u istoriji, pojavljuju se životinje koje simbolišu đavolsku rabotu, što je samo zaostatak starijeg animističkog verovanja u zle duhove koji prebivaju u određenim životinjama. Tako, posle zmije i crne mačke, imamo sada bubašvabe, utoliko gore, jer dok prve dve vrste životinja uglavnom bude oprez i strah, ova treća direktno podstiče odvratnost i agresivnost. Sa bubašvabama se zna šta treba raditi - treba ih odmah zgaziti i uništiti. Čini se da tako treba postupati i sa titoistima. Tako Lomparova naizgled čisto duhovna kritika dobija svoj praktični rezime, implicite pozivajući na konkretnu praktičnu akciju protiv zlehudih titoista . Uostalom, istorija je prepuna primera u kojima je pozivanje na religiozno-moralnu duhovnu „čistotu“ išlo ruku pod ruku sa fizičkim uništavanjem duhovno „nečistih“, onih koji su opsednuti „nečastivim“. Bez obzira što je takva praksa u dubokom neskladu sa religioznom verom u načelnu odvojenost tela i duše.

Sve u svemu, nazivanje titoista „bubašvabama“ predstavlja drastični oblik primitivnog ideološkog etiketiranja i dehumanizacije. Može li naša intelektualna desnica da prevaziđe ovaj stil neukog i jeftinog pamfletisanja koji se kod jedne njene struje prikriva nasrtljivom pozom nazovi učenosti i otmene rečitosti? I da, umesto batrganja u vanteorijskom, odnosno preteorijskom, pseudointelektualnom govoru konačno dobaci do jedne ozbiljne teorijske kritike komunizma ili titoizma? Srpska intelektualna tradicija već dugo očekuje takvu kritiku, i ako je drugi izneveravaju, valjda neće desničari.

Moral vs. moralizam

A ako već govorimo o moral(izm)u, treba primetiti još nešto. Moralan čovek se ne razmeće svojim moralnim delovanjem, jer time izbegava jednu ljudsku manu, gordost ili uobraženost. On se jednostavno, ćutke i nenametljivo, ponaša moralno, a ne paradira okolo, spopadajući ljude pričama o svom moralu i(li) tuđem nemoralu. Ako opominje na mane kod drugih ljudi, on to čini blago i odmereno, pokazujući time svoju dobronamernost, iskrenu želju da pomogne ljudima u njihovom moralnom uzdizanju. I upravo takvim ponašanjem kod njih zadobija ugled. Tako se ophode i istinski vernici, a njih je, kao i istinski moralnih, izuzetno malo. Većinu čine moralisti i „duhovnici“ koji manipulišu moralnim vrednostima, lažno se predstavljajući kao njihovo otelotvorenje.

Moralista samouvereno presuđuje i žigoše, on ne cilja na popravljanje nemoralnih već na njihovo obeležavanje i odvajanje, u gorim slučajevima na kažnjavanje i uništavanje. On pati od moralnog samoljublja kome manjka svaka kritička samosvest. U svojim moralističkim tiradama on čini gomilu nemoralnih previda i ispada, a da toga nije svestan. I najčešće govori iz pozicije nekog autoriteta zadobijenog, gle čuda, u društvu za koje izričito tvrdi da se raspada od razvrata i nemorala. Izgleda da nam se iz pozicije ovakvog moralizma obraća i Lompar. On kaže - duh titoizma je sveprisutan, „može se pratiti u svim vidovima života“. Ali, da li je onda taj duh prisutan i na Filološkom fakultetu, na kome je Lompar istaknuti profesor, u „Politici“, čiji je direktor jedno vreme bio, na Radio Beogradu ili NIN-u, u čijim ideološkim komisijama za dodelu književnih nagrada učestvuje? Ili možda ovaj duh caruje u beogradskom Sekretarijatu za kulturu, pri kojem postoji Komisija za kapitalne izdavačke projekte čiji je predsednik opet (bio) Lompar? Ako duh titoizma prožima sve pore društvenog života, predstavljajući dominantni oblik ideologije, kako to da se Lompar, kao ubeđeni antititoista, tako uspešno etablirao u institucijama koje sve odreda spadaju u vodeće ideološke aparate (Univerzitet, mediji, državne ustanove iz oblasti kulture itd.) Ako je Lomparu tako odbojan titoistički duh konformizma , kako to da se sa ovim institucijama volšebno konformirao?

Suočen sa misliocem koji se navodno inspiriše Sokratom i Paskalom, odnosno njihovim otporom etabliranom načinu mišljenja, čovek bi očekivao, u najmanju ruku, da pred sobom ima osobu koju vladajuće institucije cenzurišu, potom, ukoliko je intelektualni bunt veći, marginalizuju, na kraju, u slučaju nepomirljivog sukoba, otvoreno izoluju. Ali, Lompar ne samo da nije cenzurisan, još manje marginalizovan ili izolovan od strane vladajućih ideoloških aparata, on se, kao nonkonformista sokratovskog kova, nalazi u samom njihovom središtu?!

O ovim napadnim protivrečnostima između Lomparovog društvenog bića i njegove samosvesti sam Lompar moraće da se izjasni. Nisu li one nepobitan dokaz da marksistički pojam ideologije kao iskrivljene (samo)svesti još uvek „radi“? A dok se ova neprijatna situacija ne razreši, možemo utvrditi jednu pravilnost - desničarske kritike komunizma (ili titoizma) isprva se pojavljuju kao groteskne, da bi na kraju završile kao farsične. Na primer, dok je pretenciozna kritika marksizma i komunizma od strane Nikole Miloševića iz 80-tih, dakle, u vreme kada je u intelektualnim krugovima postalo uveliko (politički) korektno ophoditi se prema marksizmu i komunizmu kao prema „lipsalom psu“, još uvek samo (tragi)komična, dotle je Lomparova kritika titoizma, dvadeset godina kasnije, potpuno karikaturalna, i predstavlja jasan simptom dekadencije desničarske (samo)svesti.

Titoistička dekadencija?

Ali, vratimo se još jednom duhu titoizma sklepanom na lomparovski način. Titoizam je, po Lomparu, ideologija koja se, radi udobnosti, lako odriče viših vrednosti, ideje, istorije, tradicije; on je uvek praćen pristajanjem uz jačeg, kao i trgovinom, radosnom razmenom tradicije za potrošački kupon (Antonić). Ne znamo da li je Lompar mislio na odricanje titoista od borbe za slobodu, radi udobnosti služenja okupatora, u leto 1941. Da li je mislio na pristajanje titoista uz moćni Treći Rajh 1941., moćni Sovjetski Savez 1948. ili moćne NATO i EU iz 70-tih ili 80-tih godina?

Neko ko bi istoriju čitao iz skarednih lomparovskih udžbenika imao bi šta da nauči – titoisti su prvo bili sluge nacističkog okupatora, zatim verni sledbenici sovjetskog modela komunizma, na kraju, odani pobornici NATO i EU integracija. Oni su pozdravili potpisivanje Trojnog pakta 1941, rezoluciju Informbiroa 1948. i ulazak Jugoslavije u NATO i EZ sedamdesetih i osamdesetih godina. A u lomparovski koncipiranim udžbenicima pravoslavne veronauke našli bismo duhovno objašnjenje ove hedonističke i konformističke politike – u njenoj osnovi je „merkantilistički senzibilitet“, razmena ideala za potrošna dobra, npr. ikone za kupus, uz sveopštu galamu protiv istorije (mitova) (Antonić). Tako su se titoisti odrekli nezavisnosti zemlje ili jednog dela njene teritorije da bi od Zapada mogli da dobiju kredite (koje su trošili na kišeljenje kupusa), usput sve galameći na herojsku borbu četnika, nedićevaca i, naravno, ljotićevaca protiv nacističkog okupatora, skrnaveći njihove mitove o neprijateljskim ofanzivama. Ako ste mislili da je ovde kraj ovakvim ideološkim papazjanijama, prevarili ste. Jer, camera obscura Lomparove ideološke svesti radi punom parom, nepogrešivo izokrećući smisao svega čega se dohvati. Titoizam je „smešten u shvatanje života koji je trošenje i rasipanje...nešto što nosi u sebi potpuni zaborav: zaborav drugih, zaborav vremena, čak i samozaborav“ (intervju). Fabrike, putevi, pruge, zgrade, bolnice, škole i sve ostalo iz tog perioda nicalo je samo od sebe, dok su se titoisti izležavali u debeloj (h)ladovini, sve trošeći i rasipajući kredite dobijene iz inostranstva.

U ovoj bajkovitoj zemlji Dembeliji vlada potpuni zaborav drugih i samog sebe, tako karakterističan za hedonizam i egoizam. Titoisti su, da bi spasavali svoje egoistične živote, bezdušno ostavljali svoje ranjene drugove ili su ih odavali kada bi bili uhvaćeni od neprijatelja. Kasnije nisu ni trenutka pomislili na patnje svojih sunarodnika, npr. nakon strahovitih zemljotresa u Skoplju ili Crnoj Gori, niti su pomogli nerazvijenim područjima Kosova i Metohije, Crne Gore ili Makedonije, a još manje su obraćali pažnju na siromaštvo i glad stanovnika Afrike i Azije. Oni su zaboravili čak i na svoju vlastitu istoriju i mitologiju; vrlo brzo su prestali da spominju legende iz Drugog svetskog rata i da pevaju partizanske pesme, posebno one o samom Titu. Umesto pesama posvećenih radu, slavili su potrošnju, umesto omladinskih radnih akcija, organizovali su hedonističke orgije, a umesto rekreativnih nastava u vlastitoj zemlji, uporno su vodili decu u razgledanje zapadnih zemalja, naročito šoping mesta. Sa novčanica su sklonili obične ljude iz naroda, radnike i seljane, zamenjujući ih pripadnicima elite, a u svojim medijima su daleko više prostora posvećivali životima holivudskih zvezda nego partizanskim filmovima ili domaćim serijama.

Suočeni sa ovom fantazmagorijom o titoizmu, koja skandalozno protivreči gotovo svemu onome što smo mogli da doživimo tokom tog perioda ili da saznamo o njemu, i kao takva, grubo vređa zdrav razum i intelektualno poštenje, nalazimo se u potpunom čudu – kako je moguće da Lompar i slični toliko krivotvore jedan istorijski period, ne obazirući se nimalo na elementarne istorijske činjenice, koje još uvek važe kao takve, uprkos krajnje uznapredovalom procesu ideološkog zaborava perioda titoizma, uz pozamašnu količinu antititoističkog jednoumlja? Da li oni možda (ne)svesno računaju da u (intelektualnoj) javnosti nema ama baš nikog ko će reagovati na ovo bezobzirno silovanje vlastite pameti i obrazovanja? Istorija je, naravno, podložna reviziji, njena pretumačenja su uvek na delu, ali to ne znači da više nema nikakve razlike između novog i drugačijeg tumačenja istorije, s jedne, i notornog falsifikata, s druge strane.

Kao što u umetnosti postoji jasna razlika između originalne i genijalne improvizacije i netalentovanog lutanja po umetničkom materijalu, tako i u teoriji postoji opipljivo razgraničenje između kreativnog teorijskog proizvoda i diletantskog nusproizvoda. Ali, ono što nije dozvoljeno u umetnosti i teoriji, očigledno postaje dozvoljeno u (antititoističkoj) ideologiji kojom je Lompar zadojen. U njoj je sve pretvoreno u svoju suprotnost – idealizam u materijalizam, altruizam u egoizam, kolektivizam u individualizam, nonkonformizam u konformizam. A pri tom, na žalost, nije reč o oštroumnoj dijalektici. Naprotiv, reč je o vrlo providnoj sofisteriji.

Drastična udaljenost „Druge Srbije“ od titoizma

Nije sporno da je vladajući deo današnje intelektualne i političke elite, u kojoj „Druga Srbija“ postaje sve uticajnija grupacija (pretvarajući se tako sve više u prvu, vladajuću Srbiju), ogrezao u nacionalni (samo)zaborav, konformizam sa jakim i moćnim, merkantilizam, egoizam i hedonizam. I da zbog toga mora biti predmet ubojite kritike. Kod klero- i etno-nacionalista su, međutim, sporna predložena rešenja i sredstva koja se koriste u toj kritici, a kojima i Lompar pribegava. Naime, kao alternativa ovakvom nesumnjivo lošem i teškom duhovnom i političkom stanju manje-više se nameće povratak, odnosno obnavljanje, premoderne zajednice u kojoj je duh snažno vezan za veru, i sa njom poistovećen (u konkretnom slučaju za pravoslavlje, tj. „Svetosavlje“). Samim tim su i objektivna pojavljivanja ovog duha (u hegelovskom smislu), na primer država i nacija, takođe nužno vezani za veru, odnosno Crkvu.

S druge strane, ovde postoji jaka sklonost ka svođenju nacije na etniju („Srpstvo“). Sve to dovodi do afirmisanja premodernog društvenog sklopa u kojem je dominirao monolitni savez između politike, religije i etnonacionalizma, odnosno homogeno jedinstvo Države, Crkve i Nacije (shvaćene kao etnije) u kojem su svaka razlika među njima, i njihovo neophodno razdvajanje, poništeni.

Ostvarivanje ovakvog duhovnog i društvenog projekta ne samo što je istorijski nemoguće, nego je i nepoželjno, jer se njime negiraju progresivne, emancipatorske tekovine modernog doba, izražene u prosvetiteljstvu i sekularizaciji, sa konkretnim političkim učincima odvajanja države od crkve, i nacije od etnije. Drugim rečima, nemoguć je i neprihvatljiv povratak na istorijsko stanje pre Francuske revolucije. Stoga kritika klero- i etno-nacionalizma koju preduzima „Druga Srbija“ ima izvesnog smisla.

Međutim, perfidnost ove kritike je u tome što ona, s naizgled sasvim druge strane, završava takođe u negaciji emancipatorskih dostignuća moderne istorije na koja se tobože poziva. Zato je sukob između „Prve“ i „Druge Srbije“, dakle, premoderne i postmoderne Srbije, nacionalizma i transnacionalizma (globalizma), desnog konzervativizma i desnog (neo)liberalizma, u suštini prividan, fiktivan, manipulativan, jednom rečju, lažan.

Ovaj sukob između dve frakcije desnice, jedne nacionalističke, druge transnacionalne (a obe antikomunističke), uzurpirao je čitavu javnu intelektualnu scenu, blokirajući uvid u istinsku alternativu postojećem poraznom društvenom stanju, koja može biti sprovedena samo preko politike koja je istovremeno i patriotska i levičarska, još eksplicitnije, internacionalistička i komunistička.

Jer, „Druga Srbija“ nacionalizmu, umesto patriotizma, suprotstavlja nacionalnu izdaju i kolaboraciju sa okupatorom, a klasičnom konzervativnom elitizmu ili narodnjačkom pseudoegalitarizmu, umesto levičarskog egalitarizma, suprotstavlja jedan drugi, (neo)liberalni elitizam, sve to praćeno jakim primesama antisrpskog šovinizma i (anti)socijalnog rasizma. Dok nacionalisti ističu samo Srbe i „Srpstvo“, „Druga Srbija“ ističe sve osim Srba, suprotstavljajući ograničeno shvaćenim srpskim „nacionalnim“ interesima, sve ostale, isto tako ograničene etničke interese, drugih etnija; dok prvi prizivaju premoderne staleške razlike, ili pak ne uviđaju i ignorišu klasne razlike i suprotnosti unutar jednog naroda (etnije), drugi uzdižu klasne razlike koje dolaze do izražaja u postmodernom dobu, promovišući socijalni resantiman prema ruralnima, nedovoljno obrazovanim i starima. „Drugoj Srbiji“ smeta etnonacionalizam, ali samo ako je srpski, etnonacionalizme drugih naroda ona ne samo da ignoriše, nego ih čak promoviše; „Drugoj Srbiji“ smeta šovinizam, ali opet, samo ako je (preuveličani) srpski, šovinizam prema Srbima njoj nije sporan (i sama ga izdašno koristi u svom diskursu); „Drugoj Srbiji“ smeta klerikalizam, ali samo ako je pravoslavni, ostale klerikalizme ona takođe promoviše; „Drugoj Srbiji“ smeta navodni srpski „militarizam“ i „imperijalizam“, ali ne i stvarni američki, hrvatski ili albanski militarizam i imperijalizam, štaviše, ona njima služi kao ideološki servis na našoj unutrašnjoj sceni. Stoga je njena kritika (srpskog) nacionalizma, šovinizma, klerikalizma i militarizma jednostrana i tendenciozna; ona se ne uzdiže do kritike ovih pojava kao takvih, bez obzira iz kog etničkog korpusa dolazile, naprotiv, ona je vrlo važan saučesnik jednog drugog, od srpskog mnogo moćnijeg i stvarnijeg (gledano u širem istorijskom i geopolitičkom kontekstu) nacionalizma, šovinizma, klerikalizma i militarizma.

Da rezimiramo ovaj deo. „Druga Srbija“, slično nacionalistima, ne doseže moderno, progresivno stanovište nacionalne ravnopravnosti unutar jedne autentične političke zajednice; dok, po nacionalistima, Srbi u državi Srbiji treba da budu manje-više privilegovani, po „Drugoj Srbiji“ oni treba da budu manje-više diskriminisani. Ona je potpuno gluva i za klasne interese socijalno eksploatisanih slojeva, regrutujući se iz miljea „dobitnika tranzicije“.

Na kraju, ona se bespogovorno identifikuje sa agresorom i okupatorom koji na ovim prostorima ugrožava, što nacionalisti ne uviđaju, ne samo nacionalne interese srpskog naroda, već i nacionalne interese drugih naroda, kao i klasne interese srpskih i ostalih radnika. Jer, ispravno shvaćen nacionalni interes svih naroda, i klasni interes svih radnika, na ovom prostoru, jeste da žive u zajedničkoj, nacionalno ravnopravnoj i socijalno egalitarnoj državi, nezavisnoj od spoljne ekonomske, političke i vojne kontrole, i slobodnoj od unutrašnjeg klasnog raslojavanja. Američki ili EU imperijalizam, pre ili kasnije, jednako tlači Albanca u Prištini ili Mađara u Subotici, kao i Srbina u Šumadiji; kao što transnacionalni kapitalizam, čiji su dobitnici ne samo strani, već i domaći (srpski) kapitalisti, već sada jednako eksploatiše srpskog, albanskog i mađarskog radnika. Spoljašnje podsticanje i posupiranje nesrpskih nacionalizama, koji kao reakciju imaju jačanje srpskog nacionalizma, vodi se starom, jednostavnom devizom „Zavadi, pa vladaj!“. Tako se imperijalistički interesi stranih sila mnogo lakše ostvaruju. A radnici koji pripadaju nacionalno zavađenim ili zaraćenim narodima, u odsustvu vlastite političke organizacije koja bi mogla da se suprotstavi ovom trendu, nužno će zaboraviti na potrebu za klasnim jedinstvom sa radnicima drugih nacionalnosti.

Umesto borbe protiv sopstvenih, stranih i domaćih, eksploatatora, svi zajedno postaće oruđe ostvarivanja njihovih interesa, vodeći borbu jedni protiv drugih. Nekada je na ovim prostorima postojala Komunistička partija koja je imala snage da se odupre nacionalnom izrabljivanju i kapitalističkoj eksploataciji, dajući odlučujući doprinos stvaranju i razvijanju nacionalno ravnopravne i socijalno egalitarne države južnoslovenskih naroda. Sigurno da je na tom putu bilo teških iskušenja, dilema, pa ponekad i skretanja ili zaokreta u suprotnom pravcu.

Ali, uz sve te krize i poteškoće, titoistička Jugoslavija bila je u osnovi spolja nezavisna, a iznutra nacionalno ravnopravna i socijalno pravedna država raznih naroda i narodnosti. U pogleda sva ova tri segmenta njenog identiteta, ideologija i praksa „Druge Srbije“ predstavlja drastično odstupanje. Zato se njeni pripadnici, čak i ako su neki od njih biološka deca titoista, u celini ne mogu nikako smatrati ideološkom, duhovnom decom titoizma. Samim tim, ni njihovo nesumnjivo štetno delovanje ne može se smatrati nekakvom varijantom duha titoizma (dobrog ili zlog, svejedno). Iz toga sledi da se ni taj duh ne može optuživati za takvo delovanje. Najsvežiji dokaz ideološke udaljenosti predstavnika „Druge Srbije“ od titoizma je nedavna izložba koja je pod nazivom „Efekat Tito“ održana u Muzeju 25. maj. U njenom koncipiranju učestvovali su istaknuti promoteri ove ideološke opcije, čije su „misli“ o Titovom periodu pratile izložene eksponate i emitovane dokumentarne snimke. Ta zapažanja bila su sve samo ne afirmativna spram Tita, same njegove vladavine, i tadašnje ideologije.

Jedan verodostojniji prikaz titoizma

Pogledajmo na kraju jedan prikaz titoizma koji je znatno verodostojniji od onog kojeg nam Lompar podmeće. Književnica Dubravka Ugrešić na jednom mestu kaže: „Rasla sam unutar ideološkog okvira koji povjesničari i politolozi zovu – titoizmom. Titoizam je podrazumijevao (lažni ili stvarni) internacionalizam (čak i kad je on, Tito, putovao, a mi smo se divili novinskim fotografijama s dalekih putovanja). Na razini obična života ta je ideološka floskula djelovala tako snažno da su moji roditelji pristali da školuju dvoje djece iz Konga. Sjećam se kako sam nestrpljivo iščekivala svoju ’braću’ iz Konga, koja iz razloga koje danas više ne pamtim nikada nisu stigla. Titoizam je nadalje podrazumijevao (lažno ili stvarno) bratstvo i jedinstvo, posljedica čega je bio zajednički jugoslavenski kulturni prostor. Na razini svakidašnjeg života stvari su bile puno jednostavnije: prvi dečko koji me je poljubio zvao se Budo, bio je iz Zaječara, a poljubac se dogodio na obali rječice čije ime više ne pamtim, u svakom slučaju u bratskoj Srbiji. Titoizam je nadalje podrazumijevao (lažni ili stvarni) antistaljinizam, što je na razini kulture značilo prekid s ionako kratkovjekim socrealizmom, a na razini života i smrti za neko vrijeme Goli otok, jugoslavenski gulag. Na razini svakidašnjeg života stvari su bile jednostavnije: moja dječja kultura sastojala se od grčkih mitova, priča o hrabrim partizanima i holivudskih filmova. Moj dječji idol bio je Audie Murphy, junak američkih vesterna. Američki filmovi bili su najefikasnija i najjeftinija propagandna podrška znamenitome Titovu NE upućenom Staljinu“[3].

Zašto je ovaj prikaz verodostojniji? Prvo, u njemu se, na kraju, sasvim otvoreno govori o velikoj prisutnosti američke pop kulture u životima nekadašnjih Jugoslovena, na šta (in)direktno upućuje sam Lompar. Drugo, u njemu se Goli otok označava kao jugoslovenski Gulag. Na kraju, u njemu se čak dozvoljava mogućnost da su titoistički internacionalizam, bratstvo i jedinstvo, i antistaljinizam, bile puke ideološke konstrukcije, laži koje su prikrivale pravu društvenu stvarnost.

Ali, ono što nam on, uprkos svemu ovome, saopštava, i što ne može izvitoperiti čak ni takav majstor (de)montaže kakav je Lompar, jeste da je, bar na ravni ideologije, u svom duhu, titoizam (između ostalog) predstavljao internacionalizam, bratstvo i jedinstvo, i antistaljinizam. Da je on, u osnovi, bio progresivna ideologija.

Sve ovo biva nasilno odsečeno i odbačeno u Lomparovom prikazu titoizma, koji svodi ovaj ideološki projekt na „anti-duh“ ogrezao u nazadnjačkom materijalizmu, nihilizmu, hedonizmu, egoizmu, konformizmu itd. Zato je ovaj prikaz uspešan taman koliko i loše odrađena karikatura, kod koje, za razliku od one uspešne, uopšte ne prepoznajete ko je predmet karikiranja. I tako, umesto visprenog karikiranja ili persiflaže, kojima su bili vični neki kritičari titoističke vlasti (i ideologije), ovde dobijamo nespretnu amatersku obradu koja ne može da kontroliše svoj resantiman prema materijalu koji obrađuje, što deluje pogubno na finalni proizvod.

Katkad se čini da ov(akv)i kritičari titoizma ne razlikuju intelektualnu obradu od, recimo, francuske obrade svinjetine ili junetine. A kada, kao kod Lompara, ova pučka tvorevina nastupa sa pretencioznim intelektualnim snobizmom, može li izazvati išta drugo osim (pod)smeha koji prati skorojeviće raznih fela, tako lepo prikazanih baš u srpskoj književnosti 19. veka koju Lompar predaje na Filološkom fakultetu? Nažalost, danas nemamo nikog sličnog Steriji, Sremcu ili Nušiću, da njihovom izvrsnošću opiše ovakve komične društvene karaktere koji vode vitešku borbu protiv vetrenjača titoizma.