Поводом текста "Улице за храбре" Николе Танасића
Танасић ми, међутим, пребацује да сам "неупоредиво злонамернији и циничнији" од градоначелника Београда Драгана Ђиласа, са којим ме је сврстао у "непринципијелан тандем".

Неупоредиво злонамернији и циничнији био је коментар дана Страхиње Богдановића на Интернет презентацији НСПМ, који се, критикујући српске власти и ударне песнице „Друге Србије“, у свему лепо сложио са градоначелником Београда.

Бошку Јакшићу је све то "отужно". Наравно, јер су Петковићи становници Косова, за чију се "независност" Јакшић већ две године горљиво бори управо на страницама "Политике"! Јакшић чак цитира свог сина, који је, наводно, "огорчен" писањем НСПМ.

Завршни нам је ударац Љубомир пробао задати у виду оптужбе за "напујдавање коментатора". Паклени план нам је био – открива овај мрзитељ интелектуалне промаје – да нејаког Теофила бацимо нашим јаким и увек-крви-жедним читаоцима "да искале гнев".

Они који сматрају да писац хомосексуалац не треба да буде цитиран од стране некога ко се противи тзв. Паради поноса, отишли су и корак даље у чињењу лошег. Изгледа да многи промотери и организатори тзв. геј параде, сексистички третирају хомосексуалце.

Нема потребе да се г. Ђилас или макар ко убеђује да прочита изворни текст да би разумео да се, у ствари, ради о томе да је, сведочивши одређеном догађају, један експерт у области друштвених наука запазио како се стварност, каквом је он видео, оштро разликује од стварности каква је приказана у домаћим медијима.

 Овакви текстови имају злобу и примитивизам, простачко ругање и блаћење, далеко су од неког интелектуалног приступа савременој проблематици, острашћени су, нема у њима толеранције, постали су редовна појава, постали су дика нашег уздрманог моралног миљеа.

Поводом Петиције против кршења косовског суверенитета

Уместо да се упита зашто у Призрену живи само педесетак Срба, Жижек подржава терористички хуманизам, боље рећи албански хуманизам на Косову.

Добро се сећам како су ти исти навијачи годинама, од 9. марта па све закључно са 5. октобром, третирани као драгоцени саборци, ударна песница демократских снага и хероји демократских промена. А онда су, преко ноћи, постали „стока“ и „примитивци“ који нас брукају пред гостима у свечаној ложи.