Поводом текста „И политичар може да промени мишљење” 

Влада Србије је 2004. усвојила нацрт Устава који је предложио ДСС, али је на инсистирање Г17 плус унета одредба којом Скупштина Војводине уместо одлука доноси законе.

Дакле, половином 2004. године Војислав Коштуница и његова влада били су уверени да давање Војводини и Космету права на законодавну власт не значи стварање државе у држави и да не води сепаратизму. Сада мисле сасвим другачије.

Поводом текста „Политичарење” Драгана Бујошевића

Бујошевићу нису недостајале тешке квалификације, али му извесно недостају елементарно знање да се у ову тему упушта и политичка пристојност према представницима једне опозиционе странке.

Описује Мирјана фотографију, замјера на бунди, осмијеху, фотоосјетљивим наочарима, Додиковом глупо самоувјереном осмијеху, а онда наводи ратне цитате Биљане Плавшић. Предочава да су ратне изјаве важне, као да је рат књижевно вече, рецитал.

Та госпођа, као што и наслов упадљиво саопштава, јесте Биљана Плавшић, „бивша председница Републике Српске“, а пре тога (то лист не наводи), а по њеним сопственим речима, „најрадикалнија од свих“ чланова једног „злочиначког удружења“ (то ја кажем).

Никада током отоманског времена није било верске равноправности, а поготово не званичног мултикултурализма. Период од 15. до 20. столећа на Балкану био је „успешна прича“ само за мухамеданство.

Поводом текста "Улице за храбре" Николе Танасића
Танасић ми, међутим, пребацује да сам "неупоредиво злонамернији и циничнији" од градоначелника Београда Драгана Ђиласа, са којим ме је сврстао у "непринципијелан тандем".

Неупоредиво злонамернији и циничнији био је коментар дана Страхиње Богдановића на Интернет презентацији НСПМ, који се, критикујући српске власти и ударне песнице „Друге Србије“, у свему лепо сложио са градоначелником Београда.

Бошку Јакшићу је све то "отужно". Наравно, јер су Петковићи становници Косова, за чију се "независност" Јакшић већ две године горљиво бори управо на страницама "Политике"! Јакшић чак цитира свог сина, који је, наводно, "огорчен" писањем НСПМ.

Завршни нам је ударац Љубомир пробао задати у виду оптужбе за "напујдавање коментатора". Паклени план нам је био – открива овај мрзитељ интелектуалне промаје – да нејаког Теофила бацимо нашим јаким и увек-крви-жедним читаоцима "да искале гнев".