Покојног Десимира Тошића упознао сам пре двадесет година, баш у време за које га Милован Данојлић везује ужасном конотацијом којом описује његову личност. Дакле, веома добро га познајем баш из оног периода у којем га Данојлић, благо речено, представља у ружном светлу.

Сматрам да нико од нас нема право да пише о тако осетљивом проблему о коме се сазнаје из пропагандних извора наручених, плаћених сведока, односно оних који су одиграли ову игру, обавештајну и војну.

У једној озбиљној политичкој или ако желите, моралној расправи, а од адвоката, па и провинцијских, очекивало би се да знају како да је воде. Током интензивне дебате на тему декларације о Сребреници, на сајту НСПМ објављено је довољно материјала о лажној верзији догађаја у Сребреници.

То ме је све подсетило на школу кад су љубимци наставнице српског језика пред разредом читали своје шатро високоумне и лажноемоционалне радове. Ми бисмо превртали очима уз салве негодовања. И тад сам добацивао и изазивао смех.

Адвокат Ђорђевић („Наметање фашизма“) уствари скреће ток дискусије са правно-чињеничног на чисто политичкo-идеолошки терен – не устежући се, притом, ни од језика који би се једино могао окарактерисати као клеветнички. Јер ту није оклеветан само Ђорђе Вукадиновић, већ сви којима је стало до истине о Сребреници.

Ако као аутор текста заговарамо тезу да су у мрачној епизоди грађанског рата у СФРЈ сва средства била дозвољена, и да нема једнодимензионалног злочина, тиме намећемо неофашизам у Србији, а наметање фашизма горе је од наметања било какве осуде за геноцид, зар не?

Др Дулић-Марковић пише:„Хоћу да кажем да ако већ гутамо шаке лекова који су производ генетичког инжењеринга, нема потребе да толико драмимо око технологија које пољопривредницима значајно смањују трошкове.“

Познато је да Светислав Басара не пропушта прилику да најгрубље нападне Добрицу Ћосића. Чак ће и Ћосићево залагање за очување једне од наших најзнаменитијих издавачких кућа искористити за најприземнији политикантски напад.

Поводом текста Решада Плојовића „Споменици исламске културе из угла београдске политике“

Подједнако су ми далеко и „србизација ислама” и исламизација Србије. У такав концепт нису се мешали ни господа Бујошевић и Вујовић, камоли некакав мистификовани „врх”.