Kad svane sram

U realnom svetu, a i drugim filmovima, usvojenom detetu se obično oko osamnaeste godine saopštava surova istina. Osim ukoliko po svaku cenu želite da napravite sentimentalnu priču, i kroz nju više saopštite svoj društveni ili politički stav, nego što želite da napravite priču. U toj situaciji, moguće je da imate junaka filma čiji očuh, kao u španskoj seriji, rodbini zabranjuje da saopšte istinu, i koji tu istinu saznaje sasvim slučajno, u 72. godini života.

Ovo jeste angažovan film, nema zabluda oko toga. Možda bi ta tvrdnja bila i diskutabilna, kad bi postojali ljudi kao Miša Vajs, koji dobijaju pakete i saznaju istinu o pravim roditeljima u 21. veku, u 72. godini. Ovako, ne. Od dugog monologa kustosa Jevrejskog muzeja, prepunog filmski nepotrebnog eksplicitnog govora, sve do pretposlednje scene, u kojoj jedino Romi ispunjavaju želju ostarelom profesoru. Sve je u filmu nategnuto, često nepotrebno, samo da bi se naglasio stav da je Srbija zemlja bivše zločinačke vlasti, u kojoj i danas nema tolerancije. Misteriozni napad na cigansku svadbu, koji dolazi odjednom, kao nekakav diabolo ex machine, potpuno bez ikakvog filmskog opravdanja da postoji (koja čak i nema nikakvo objašnjenje u filmu), takođe, nepotrebna priča o sinu pevača, koji je praktično otet i mobilisan, da bi na ratištu poginuo, a od čega je građanska Srbija zanemela, pravljenje maksimalno naivnog (glupog?) glavnog lika, koji na kraju prodaje i klavir da bi ispunio svoju želju, valjda da bi se takav lik lakše zavoleo, a njegovi protivnici lakše mrzeli, sve to ima svoj razlog, ali taj razlog nije priča o Miši Vajsu, i njemu sličnima, jer Miša Vajs i njemu slični ne postoje. Mogla je, i trebalo bi, priča o logoru drugačije da se ispriča.

Nemam nameru da ovde pišem recenziju filma, ali bi se nešto definitivno moralo pomenuti. Ovaj film srpsko-hrvatske koprodukcije otvara se snimcima nemačkih zastava i svastika sa Sajma, uz podlogu Mokranjčevih ,,Tebe pojem'', i kreće napisanim rečima autora - ,,Judenlager Zemlin, logor smrti za Jevreje i Rome, podignut je na teritoriji novoosnovane Nezavisne Države Hrvatske, vodio ga je Gestapo, uz veliku saradnju srpskih kolaboracionih vlasti i policije'', što bi valjda trebalo da informiše neobaveštene gledaoce. Možda je Paskaljević neobavešten (kao njegov lik Miša Vajs, koji je proveo život u prestonici, a ne zna za postojanje logora na Starom sajmištu) pa ne zna da je nakon što je Zemlin Judenlager zatvoren, na istom mestu otvoren novi logor, u kome je stradalo više (najmanje njih 10636 [1]) Srba, komunista i Roma, nego što je stradalo Jevreja. Možda je bilo pristojnije, ukoliko je Paskaljević imao razloga da ih ne pomene, možda je bilo bolje da iz pijeteta prema njima onda barem ne napiše ništa. Zaborav je najgori, a to je valjda i jedna od poruka njegovog filma. Zašto ih je onda on zaboravio i ignorisao? U NDH, njih ni Pavelić nije ignorisao, Srbi su po svemu bili izjednačeni sa Jevrejima. Ako ih Pavelić nije razdvajao, zbog čega ih Paskaljević razdvaja?

Osim toga, neće biti baš da je logor vođen uz saradnju ,,srpskih kolaboracionih vlasti i policije'', a pogotovo ne ,,veliku''. Ovakva vest, namenjena gledaocu sa zapada, zvuči kao informacija o tome da su Srbi aktivno učestvovali u zlodelima u logoru. Trebalo bi podsetiti. Pre formiranja logora, nemačke vlasti su tražile odobrenje od NDH, što su naravno i dobile, uz jedini uslov da ,,u logoru ne bude srpskih stražara i policajaca i da se logor mora snabdevati u Beogradu'' [2] A čak i pre formiranja logora, nemačke vlasti naredile su Jevrejskom predstavničkom telu (Vertretung der Judischen Gemainshaft), da nedeljno isporučuje 40 talaca koji će biti ubijeni kao odgovor na napade na nemačke snage'' [3] Znači, i Jevrejska organizacija je aktivno učestvovala, a srpskih stražara nije bilo. O kakvoj onda ,,velikoj saradnji srpskih vlasti'' Paskaljević govori?

Takođe, negde u filmu se gledalac ,,informiše'' o tome kako je Srbija prva država u kojoj je ,,Jevrejsko pitanje'' završeno. Što je takođe vrlo diskutabilna informacija. Ako je to uopšte bitno da se pomene u nekom filmu, onda bi trebalo naglasiti da Srbija nije prva, nego druga država. Prva okupirana država koja je proglasila rešenje Jevrejskog pitanja, bila je Estonija. Osim toga, ovakvo apstrahovanje informacija, pogotovo oko osetljivih dešavanja, ne donosi dobar, ni istinit, rezultat. Pominjati u filmu rešenje Jevrejskog pitanja u Srbiji, a ne pomenuti razlog za to, deluje zlonamerno. Tužno je i pomalo mračno uopšte pričati o tome, ali u Srbiji je to moglo da se desi jer ovde nikad i nije bilo puno Jevreja, pogotovo ne onoliko koliko ih je bilo u Nemačkoj ili Poljskoj. Osim toga, skraćivanjem pune informacije Paskaljević je gledaoca uskratio za saznanje da je sam početak sistematskog ubijanja Jevreja bio vezan za jedinstvene ,,Mere pokajanja'', koje je nemački okupator uveo samo u Srbiji. U toj naredbi, glavnokomandujući general Franc Beme, naredio je da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog, a taoci se uzimaju iz populacije ,,komunista, ljudi za koje se sumnja da su komunisti, Jevreja i određeni broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika''. [4] ,,Mere pokajanja'' u to vreme nije bilo moguće uvesti ni u jednoj drugoj državi Evrope, jer ni u jednoj drugoj državi nije postojao organizovani otpor protiv okupatora.

Kao da sve ono što je iskrivljeno predstavljeno u filmu nije dosta, stvaraoci ovog filma u svojim intervjuima dodatno pojašnjavaju stvari. "Želimo da pokažemo da taj zločin ne bi imao takve razmere da nije bilo logističke podrške kolaboracionističkih srpskih vlasti’’ [5], objasnio je Filip David, a Paskaljević tvrdi ,,Da nije bilo Nedića, logor Staro sajmište ne bi bio pun'' [6] Znači, kako god okreneš, ne Nemci, nego Srbi su krivi. Filip David za sarajevske Dane objašnjava ,,zašto je postalo rizično kazati da ste Jevrejin ili da ste iz partizanske porodice'' [7] (?) a Paskaljević nakon verbalnog napada ,,srpskih nacionalista'' u Torontu, na pitanje zašto nije napravio film o srpskim žrtvama odgovara ,,Sve žrtve rata su žrtve, i ljudska bića''. [8] Tako je autori, sve žrtve.

Sajtovi koji govore o filmu uglavnom ne ulaze u detalje, samo napominju da se logor nalazio u Srbiji, da su ga ljudi zaboravili, a neki navode i cifre od 48.000 stradalih Jevreja. Sajt festivala u Atlanti navodi da je film ,,podsetnik na srpsko učešće u holokaustu, u kojem je hiljade Jevreja, Cigana i političkih zatvorenika ubijeno'' [9] ,,Ulogu Srbije u holokaustu'' navodi i verovatno najugledniji magazin o filmu, Variety, i smatra da su Romi ,,manjina za koju film očigledno tvrdi da i dalje pate zbog rasnog nasilja u današnjoj Srbiji'' [10]

U odličnom intervjuu Politici, Jaša Almuli, nekadašnji predsednik Jevrejske opštine Beograd, podseća da su falsifikovanja uloge Nedića počela kao deo Tuđmanove propagande i nastavila se izveštajem Helsinškog komiteta za ljudska prava. Almuli navodi i da nijedno istoriografsko delo Jevreja ne optužuje Nedićevski režim za zlodela, i podseća da Nedić nije ni osnovao logore za Jevreje. ,,Nedićev režim je imao prljavu i zlu, ali samo pomoćnu ulogu u progonu Jevreja Srbije. Po nalogu Nemaca organi toga režima su sprovodili antijevrejske mere koje je Okupaciona vojna uprava donela 31. maja 1941. godine. Nedićev režim je učestvovao u antijevrejskoj propagandi (...) Ali njegov režim nije vršio istrebljenje Jevreja.'' [11]

Kako to da Paskaljević nije, dok je istraživao o filmu, pročitao i knjige srpskih Jevreja, veliko je pitanje. Ako i nije čitao, što je onda čitao hrvatske kvaziistoričare i izveštaj Sonje Biserko? I nije baš normalno da Hrvati novom postavkom od Jasenovca prave Diznilend, a da Srbi insistiraju na svojim zločinima, čak i tamo gde ih nema.

Ovdašnji filmski stvaraoci izgleda da uporno pokušavaju da se dodvore ukusu publike sa zapada, tražeći one teme i poglede na njih koji su takvom gledaocu ugodni. Čast retkim, hrabrim izuzecima, ali većina filmova igra na eksploataciju stereotipa o Srbima. Ove godine, od tri filma koja su bili u trci za kandidata za Oskara, jedan se bavio problemom holokausta i srpskom ulogom u njemu, drugi, Parada, govoreći o gej pravima svesno je predstavio kao istinito ubistvo homoseksualca za vreme beogradskog Prajda, a treći pokazuje kako Srbi seku glave žrtvama i slikaju se sa njima, i govori o zataškivanju ratnih zločina, iako je naše Tužilaštvo valjda dalo i ono što se od njega nije tražilo. Nekako, nije to u redu. Može film da se napravi a da se ne pljuje po Srbima, barem ne lažima. Jedno je umetnička vizija, koja ne mora uvek da ima veze sa realnošću, ali drugo je kad ta umetnička vizija nema baš nikakve veze sa realnošću, a predstavlja se kao takva. Postoje institucije koje se bave lečenjem tog problema.

Ukoliko neko baš želi da pravi angažovane filmove sa stavom, a nema ideju, evo par predloga. Ako se želi priča o ugroženim manjinama, mogla bi da se ispriča priča o maloj Mariji Jani Korbelov, kasnije Medlin Olbrajt, koja je u Beogradu među okrutnim Srbima živela i preživela u dva navrata, pred Drugi rat i posle njega. Ili, ako se traži priča o logorima, krajnje je vreme da neko ispriča priču o Diani Budisavljević, koja je iz ustaških logora u NDH izbavila 12.000 dece, čak deset puta više od čuvenog ,,oskarovca'' Šindlera. Ili o Vesni Vulović, koja je preživela pad aviona iznad Srpske Kamenjice u Čehoslovačkoj, nakon što je ustaški terorista postavio bombu. Još uvek nema filma ni o ubistvu narodnog heroja, ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu 1971, ni o spektakularnoj otmici aviona na liniji Čikago – Njujork, izvedenoj od ustaške emigracije 1976. ili o bombi podmetnutoj u bioskopu 20. oktobar, ili atentatu na kralja Aleksandra...

Tema za političke trilere i melodrame, nažalost, ima puno. Ali, iz nekog razloga, ovdašnji autori više vole da prave one filmove u kojima se govori loše o Srbima. Što samo po sebi ne mora da bude loše, ukoliko je istina, ali činjenica je da većina njih svoje priče podešavaju na frekvenciju koja odgovara sluhu zapadnog gledaoca. Ne znači da filmove o Starom sajmištu, homoseksualcima i Tužilaštvu ne treba snimati, naravno, samo ne ovako.

Filmovi ne menjaju svet. Ali utiču na mišljenja ljudi. Neko će pogledati ovaj film ili pročitati priču o njemu, i sledeći put kad započne priča o Srbima, znalački će reći da se nisu promenili. Zbog toga, ne bi trebalo da se pitamo kako je moguće da skoro dve decenije od završetka ratova, svet i dalje gleda istim očima na nas. Barem jednim delom, to je zasluga autora ovog, i sličnih filmova.