Dualci - živi roboti

Videla žaba gde se konji potkivaju pa i ona podigla nogu – kaže narodna poslovica. Kao što žaba nema nogu za konjsku potkovicu, tako ni srpska privreda i školstvo nemaju osnovne pretpostavke, u prvom redu sredstva i kadrove, da se ozbiljno pozabave problemom inoviranog stručnog obrazovanja mladih ljudi i njihovog adekvatnog upošljavanja u Srbiji.

Sada ćemo, kao što nas obavesti ministar prosvete, doneti i Zakon o dualnom obrazovanju, a na osnovu njega, još ne usvojenog u Skupštini, već je pripremljen za ovu godinu, naravno sa Privrednom komorom, i plan upisa za narednu školsku godinu. U tu svrhu  biće ekspresno reorganizovana i mreža škola, što je, kako kaže ministar, podržao i premijer. Samo se pitam gde su tu i šta kažu naši prosvetari – učitelji i profesori  i koliko će to da košta osiromašene poreske obaveznike. Možda još jedna „fiskalna konsolidacija“  po grbači  opljačkanih penzionera.

Nadam se da niko razuman ne osporava potrebu prilagođavanja školskog sistema i programa obrazovanja potrebama sve intenzivnijeg razvoja novih tehnologija i informatičkog društva i s tim u vezi potrebe za novim obrazovnim profilima zaposlenih.  Postavlja se, međutim, jedno drugo itekako važno pitanje: zašto tako važnu oblast kao što je školstvo i obrazovni sistem „lomiti preko kolena“ i donositi na brzinu. Jer, zna se: što je brzo to je i kuso ili što napisa poznati pravnik V. Bogišić: „Što se grbo rodi vreme ne ispravi“.

Može se sagraditi nerentabilna fabrika gde je u pitanju loše investiran novac, što se da nadoknaditi. Ali, šta ćemo raditi sa hiljadama mladih ljudi ako ih pogrešno usmerimo. Hoćemo li, akcijom dualnog obrazovanja „na oruk“, iz budžeta iškolovati polupismene „žive robote“ da bi ih strani investitori imali „na tacni“ i plaćali dve tri stotine evra iz onih hiljada subvencionisanih. Da li se neko zapitao na kom opšte obrazovnom, kulturnom i vaspitnom nivou ostavljamo te mlade ljude ako sve podredimo tom  „dualizmu“?  Pa naravno, najkaše je menjati svest polupismenom čoveku sa niskim nivoom opšteg obrazovanja, što nam inače nameće strani faktor u cilju zatiranja srpskog identiteta, milenijumske državnosti, slavnih predaka i tradicije.  „Politikin“ urednik i novinar B. Radivojša, nedavno u podužem tekstu, pogodi u srž problema: „Akademce školujemo da odu, srednjoškolce da ostanu“,  verovatno kao rezultat politike stranih kompanija.

Sa samoupravljanjem olako izbacismo i škole učenika u privredi i obavezni jednogodišnji pripravnički staž. Da, to je mogla da organizuje i finansira domaća privreda, a što bi to danas radile strane firme kada im država iz svog budžeta obezbeđuje i ono što ne traže, onih famoznih 5% više nego što im nudi bilo koja druga država, a „preplaćeni“ radnici presretni što se ne moraju zamajavati još tamo nekakvim sindikalnim organizovanjem.

Japan, do juče druga, a sada treća, najrazvijenija ekonomija sveta radi to drugačije, bolje i uspešnije. Naravno, država i privreda i u tom segmentu sarađuju, ali svako radi svoj deo posla. Država, koja je par decenija posle rata ulagala u obrazovanje i nauku i do 30 % budžetskih sredstava, kroz državni i privatni sistem školstva obezbeđuje privredi, koja je skoro u potpunosti  u domaćem vlasništvu,  opšte obrazovane i stručno usmerene, podvlačim samo stručno usmerene, mlade kadrove. Dalje specifično školovanje i stručno usavršavanje je briga i obaveza privrednih subjekata, zavisno od njihovih potreba i specifičnosti posla.

Za uspešne srednjoškolce  i studente posebno završnih godina školovanja itekako se interesuju velike japanske firme, nude im stipendije i povoljne uslove zaposlenja. Danom prijema u radni odnos, mladi diplomac se podvrgava intenzivnom, nimalo lakom, mentalnom i fizičkom drilu – obuci za posao koji će mu biti poveren da obavlja.

Bio sam, kao gost, prisutan u Soniju kada je predsednik kompanije Akio Morita pozdravio par stotina brižljivo odabranih svršenih studenata i srednjoškolaca prvog dana njihovog prijema u radni odnos, po pravilu u status stalnog zaposlenja do penzionisanja. Između ostalog, uz zahvalnost što su prihvatili da svoje stečeno obrazovanje ponude Soniju, Morita je rekao je da su oni jedni od najboljih iz ove generacije, da su prošli zahtevan obrazovni sistem zemlje, ali da im tek predstoji ništa manje zahtevan i težak sistem obrazovanja u Soniju.

I zaista, tako i jeste. Najmanje godinu, dve pa i tri, zavisno od složenosti posla, mladi ljudi se podvrgavaju specifičnim programima obuke za poslove koje će obavljati, da bi tek nakon toga bili  raspoređeni na odgovarajuće radno mesto. Pored usko stručne obuke, mnoge firme imaju i programe psiho-fizičkih priprema mladih njudi, šaljući ih na mesec dva u budističke hramove da bi u specijalnom monaškom režimu života, kroz dugotrajne molitve i meditiranja, stekli unutrašnji mir, zajedništvo, harmoniju duha i tela, poštovanje hijerarhije i sveopštu harmoniju – osobine neophodne za skladno funkcionisanje kako firme tako i šire zajednice. Nije retka praksa slanja početnika čak i u vojne logore radi sticanja fizičke izdržljivosti i stroge discipline.

Tako stručno i psiho-fizički pripremljeni radnik, kome u redovnim intervalima sleduje unapređenje uz dalju dokvalifikaciju uz rad i doživotno zaposlenje,  „venčava“ se za firmu a firma postaje staratelj njegove porodice. Takvom brigom za radnika i njegovu porodicu firma motiviše radnika za što bolje radne rezultate, nagrađujući svaki njihov inovativni doprinos unaprteđenju organizacije rada, kvaliteta proizvoda i  smanjenju troškova. U takvom sistemu, motivisan radnik i zadovoljan potrošač  su garancija uspešnosti firme, a preko nje i države. To je uostalom jedan od razloga zašto je Japan za kratko vreme posle Drugog svetskog rata izrastao kao feniks iz pepela i postao „ekonomsko čudo“. Nije Srbija Japan niti su Srbi Japanci po mnogo čemu, ali bi u mnogim stvarima, pa i u tzv. dualnom obrazovanju, mogli i trebali nešto da naučimo. Ima znanja i uspeha i izvan „bezalternativnog strateškog cilja“.

(Kraća verzija teksta objavljena u Politici)