Kulturna politika | |||
Darina poruka |
ponedeljak, 22. februar 2021. | |
Tek nakon odgledanog filma Dara iz Jasenovca može da se sagleda koliko su glupe i zlonamerne pojedine recenzije iz američkih medija. DŽej Vajsberg u Variety piše da je film ’’otvorena srpska nacionalistička propaganda’’, ’’neskriveno anti-Hrvatski i anti-katolički’’. Kritičar LA Timesa kaže da je logor bio pakao za Jevreje, ali da je režiser pokušao da predstavi da je uništenje Srba bio glavni cilj, kao i to da su deca imala svoj poseban logor. Režiser je najavio tužbu, zbog negiranja holokausta, a LA Times je to svakako zaslužio. I bila bi šteta ako se od toga odustane. Da se sledeće godine pojavi novi film o Aušvicu, da li bi neko napisao da se ta tema suviše eksploatiše, da je previše takvih filmova, i da je to anti-Nemačka propaganda napravljena od Jevrejskih nacionalista?
Ne čudi što su nesrećni DŽej Vajsberg i Robert Abele glupi. Oni nisu dužni da znaju šta se dešavalo u Jasenovcu, i imaju pravo da ispadnu budale. Glupi smo mi, kolektivno, što smo čekali sedam i po decenija da bismo svet obavestili o logorima smrti u Hrvatskoj. Sedamdesetipet godina, to su skoro četiri ljudske generacije. Sedam i po decenija političke korektnosti od koje niko nije imao koristi. Duh takvog idiotizma još uvek luta Srbijom. Uoči zakazane televizijske premijere u dvadeset sati, pojavili su se pozivi na paljenje sveća Đorđu Balaševiću, baš u isto vreme. Tada je ponovo napravljena nova podela, na one retrogradne koji gledaju ’’nacionalistički’’ film, i one savremene i pametne, koji su za budućnost. U komentarima na društvenim mrežama je ta podela još eksplicitnija, film se naziva propagandom, ratnohuškaškim a umesto toga se poziva na oproštaj.
Diskutabilno je šta je to propaganda (sve može da bude propaganda), ali film svakako nije ratnohuškački, nego anti-ratni. Ako se nekome čini da on širi mržnju, u pravu je. Širi i propagira mržnju prema ustašama. U toj mržnji bi valjda svi trebalo da se složimo, da se zlo ne ponovi. Što se tiče oproštaja na koji neki pozivaju na društvenim mrežama, o tome ne bi smelo da bude ni govora. Prvo zbog toga što niko nema pravo da prašta u ime onih koji su stradali. To je nešto što se desilo, što mora da se prihvati a onda da se nauči da se živi sa tim, i da se pravi društvo koje živi u miru sa komšijama, ali svesno onoga što se desilo. Da se ne bi zaboravilo i da se ne bi ponovilo.
A drugo, nejasno je kome takvi auto-šovinisti žele da oproste? Hrvatima ili ustašama? Ne čini se da je neko od Hrvata ikad tražio oproštaj, a to nije ni potrebno. Dovoljno je da konačno shvate i prihvate šta se i njima desilo. A praštanje ustašama nikom normalnom ne bi smelo da padne na pamet. Šta bi se desilo da neko izjavi da svet treba da oprosti nacistima? Proglasili bi ga ludim, a u Nemačkoj bi ga bez puno priče poslali u zatvor. Ne prašta se nacistima, nego se oni odvajaju od Nemaca, kojima je oprošteno. A oprošteno im je jer su se oni sami prvi distancirali od nacista.
Ovaj film nije anti-hrvatski, nego anti-ustaški. Nadam se da razlika postoji, i želim da verujem da je i Hrvati razumeju. Niko filmove o Drugom svetskom ratu ne naziva anti-nemačkim, nego filmovima koji su protiv nacizma. A anti-ustaški filmovi su trebali i ranije da se snimaju, i morali bi da se snimaju i u budućnosti. Da bi neki novi Weissberg i Abele shvatili da se holokaust desio i van Nemačke i Poljske. Da ne bi neko u Zagrebu i dalje pričao da je Jasenovac bio logor za Hrvate. Da bi se ućutkali oni koji bi danas da pretvore Jasenovac u radni logor. A ako nekome slučajno nije jasno, bio on/ona Hrvat ili Srbin, da ovakvi filmovi i teme nisu anti-Hrvatski, nego anti-fašistički, trebalo bi da se najozbiljnije zapita kakav je čovek, i da se dobro, ali baš dobro, pogleda u ogledalu. Nadam se da je ovo prvi u dugoj seriji filmova o Jasenovcu, i da će biti manje auto-šovinističkih filmova kojima su autori sa ovih prostora skloni. A tema ima. Kada sam pisao o našem prvom filmu koji se bavi temom holokausta (’’Kad svane dan’’, srpski kandidat za Oskara 2012., spomenik iskrivljenim istinama i auto-šovinizmu), predložio sam nekoliko takvih tema. Mada je i Jasenovac dovoljan za snimanje stotine hiljada filmova. Za svaku sudbinu po jedan. Možda nije loše zapamtiti kao nauk da je film je napisala devojčica iz izbegličke kolone Nataša Drakulić, iz kolone nakon Oluje koja se možda ne bi ni desila da je do devedesetih bilo ovakvih filmova. |