Марио Калик пише, у свом последњем одговору у овој полемици између мене, њега, а сада и Ивана Селимбеговића, да није хвалио политику Слободана Милошевића, већ да је критиковао неутемељене критике Милошевићеве политике.

Морална отупелост и готово невероватна равнодушност пред готово свакодневним сликама насиља и бруталног малтретирања ученика у нашим школама постају алармантни.

Утицај енглеског језика и културе и његово устоличење као lingua franca модерног доба је приметан у целом свету и нема тог језика на планети који се тренутно не бори да сачува интегритет и суверенитет свог језика који са собом носи и заштиту културног идентитета једног народа.

Испрва сам била у недоумици да ли да ишта напишем, те сам се, као и сам Антонић, носила мишљу да од тог подухвата одустанем, јер поред згодног публицитета који је приказ свакако донео књизи, у њему нисам пронашла ништа провокативно сем низа стратешког изостављања теза, података, разрада и имена.

У нашој јавности преовлађује мишљење да су страст за заступање политичких идеја и оданост основним демократским начелима сувишни и нецелисходни, штетни и непотребни, и да самим тим уносе непотребне емоције и обзире.

(коментар на текст Владана Миланка “Апокалипса заувек”)

Миланко започиње свој текст навођењем једног „симптоматичног“ места из недељника „Печат“. По њему, главни уредник тог недељника покушава на том месту да ослободи Слободана Милошевића одговорности за „злочине Младића и Караџића“.

Реч је, наравно, о Марку Видојковићу, који, потпомогнут невладиним сектором, разним фондацијама, моћним медијима (пре свих Б92) и заплашеним проучаваоцима књижевности замало није номинован за Нинову награду. Разум је тада ипак превладао.

Иако марксизам није измислио опозицију истина-неистина, код Миленковића ова опозиција треба да се напусти уколико желимо да се ослободимо колективистичког, “супстанцијалног” начина мишљења.