Теоријски, глобализација је симплификација, свођење разнородних концепата и система (држава, култура, нација...) на један и јединствен код који би у основи требао да буде највиши домет развоја човека као друштвене животиње.

Чим су двораном одјекнули први акорди “Ора”, публика је била у делиријуму, а свака, сасвим случајна или намерна сличност са Ланетом, само је нацију и жири учврстила у уверењу да је у питању рођени победник.

Чини ми се да у Србији данас не постоји један доминантан, него два паралелна културна тренда који одговарају савременом идеолошком напону између „глобалног” и „локалног”.

Зато међу Србима није лако бити аналитичар. Прво што ће му пребацити је да је незналица. Друго што ће му пребацити биће да је пристрасан. Ова књига показује да ни једно ни друго – бар што се Ђорђа Вукадиновића тиче – не стоји.

„Чарлстон за Огњенку“ и „Завет“ свакако се најупадљивије разликују управо по посебним, индивидуалним стиловима које негују њихови аутори.

По свему што је међународно-правно релевантно, случај Косова није и не може никакав јединствени случај. Они који тврде да је ово јединствен случај имплицитно тврде да Срби и Албанци нису људи па се на њих не односи оно што се односи на друге људе.

Глобализација може бити кобна по њихов географски простор, по њихову целовитост, може бити понекад у политичком смислу побеђујућа ствар, али оно што један човек доноси, оно што је ствар појединца, глобализација не мора да угуши.

Изашао сам из галерије огорчен и тужан, а онда сам видео камен који ме је подсетио на не тако давно каменован аутобус српске деце из Ораховца.

Због тога мислим да та изложба није о Јашарију, него је то изложба људске глупости, перформанс тешког обољења морала, смисла, логике, па и човечности.