Та «издаја слободе», коју је починио Б92, лепо се очитује баш на њиховој интернет страници. Она је изузетно посећена због вести, које свакодневно читају на десетине хиљада људи. Али, са увођењем могућности да се вести коментаришу почело се примећивати нешто необично.

Ту не би тебало да буде неких већих проблема. Ево зашто. Најпре, од свих земаља нашег региона - подсећа нас аутор књиге «Култура и идентитет» - једино је Србија развила аутентичну, у балканском тлу укорењену културу, културу самониклог народног генија.

Не верујем у светли Запад и светлу будућност јер сва наша будућност је иста као и прошлост моје прабаке. Европу сам хтела упознати јер је Европа оно чему ми као тежимо, и кад уђемо у Европу ми ћемо постати нормална земља и нормални грађани.

"Дно дна"; ВРЕМЕ 901

Гајић је стварно чудна особа. Најпре ми спочита да сам кривотворитељ и ноторни игнорант због онога што сам, у тексту "А", написао о Антонићу. Онда му ја, стрпљиво и нежно, скренем пажњу на то да се ушепртљао, да је штошта испревиђао, те да му се фалсификат причинио.

Шта су то, уопште, западне вредности? Човек би помислио да се ради о скупу основних принципа организације државе за које је историја показала да воде у економски и културни просперитет – на пример: капитализам, владавина закона, грађанске слободе и демократија.

О филмским примерима којима се служи Игор Ивановић у књизи Култура и идентитет (поглед здесна).

Да не испадне како смо ми једини пацијенти тешко оболели од акутне потрошачке грознице, треба рећи да је конзумеризам већ одавно почео да личи на нову светску религију, која савременом секуларном друштву пружа очигледно неопходну дозу ритуала, коју му је некада обезбеђивала црква.

Наше чланство у Европској унији, које се обећава у блиској будућности, јесте обична политичка фикција, да не речем подвала; у најбољем случају, детињаста утопија, веома слична оној коју су ширили комунисти.

Као прво, посветити приказу једне књиге друштвено-политичких есеја читаве три и по странице простора у недељним новинама може да говори три ствари. Или да “Време” не зна како да попуни простор адекватним садржајима, или је реч о приказу дела које је камен-међаш у својој области а притом је из пера светски признатог стручњака и ауторитета.

Жижекова “предавања” су филозофија на делу, не само импровизација, него делатност која показује шта филозофија у ствари јесте и треба да буде. У том контексту, “вулгарни” почетак у реалности актуелне комуникације прави тај процеп између супротности који интригира.