Предговор књизи Ђорђа Вукадиновића Од немила до недрага

Ова књига показује да ни једно ни друго – бар што се Ђорђа Вукадиновића тиче – не стоји. Данас су се страсти из 2000. или 2001. године охладиле. И наше знање о томе шта се у високој политици тада догађало знатно је веће. Стога, када данас читамо Вукадиновићеве текстове, видимо са колико су знања и непристрасности написани.

Вукадиновићево знање не произилази само из чињенице да он, на Филозофском факултету у Београду, држи наставу из политичке филозофије. У Србији има много универзитетских наставника у области друштвених наука. Али опет, некако имамо утисак да се друштво и свет око нас недовољно добро разумеју, недовољно добро објашњавају. Вукадиновић нема ту невољу. Погледајте његове текстове и видећете са којом се лакоћом он креће и у најсложенијим питањима. Осамнаест странака ДОС-а, три странке опозиције, амбасадори САД и ЕУ, медијски барони, тајкуни... Сви они су стварали сложену мрежу вектора српске политике. И Вукадиновић је ту мрежу готово савршено добро знао и разумео. И готово савршено тачно умео да предвиди резултанту деловања тих вектора.

Зашто? Зато што Вукадиновић не робује методолошким или идеолошким догмама. У спору “актери или структуре” Вукадиновић заузима најрационалније становиште. Он признаје значај структура, али види да актери доносе коначну одлуку. Погледајте још једном Вукадиновићеве текстове. Видећете како се структурална и актерска анализа сјајно преплићу, како се само сјајно допуњују. И схватићете зашто “методолошки реализам”, који комбинује обе анализе, нема премца у друштвеним наукама.

Аналитичка вештина код Ђорђа Вукадиновића изгледа савршено лака, једноставна и саморазумљива. Али свако ко се желео на том пољу огледати зна колико је тешко то што Вукадиновић ради. Док гледамо мајсторе фудбала, чини нам се да бисмо њихове бравуре и ми лако могли да изведемо. Када узмемо лопту и изађемо на терен, схватимо колико то није лако. Потребне су године напорног рада и ванредни таленат. Вукадиновић има и једно и друго. Зато је он мајстор. Можда најбољи којег имамо.

Тај таленат је оно чему сам се увек дивио и на чему му завидим. Много пута сам се уверио како Вукадиновић може брзо да сагледа и најсложеније прилике и да тачно предвиди шта ће се даље догађати. За то је потребно не само добро познавање механизама деловања друштвених структура. За то је потребно не само реалистичко сагледавање интереса, карактера и психологије главних друштвених актера. За то је потребно још нешто. Онај посебан таленат, посебна интуиција која постоји у свакој струци и која од занатлије прави уметника. А Вукадиновић је има више од осталих.

Коначно, рецимо нешто и о (не)пристрасности. Наши медији су пуни загрижених навијача који своју пристрасност не крију. Али они је простим идеолошким триком претварају у објективност. Они сматрају да је пристрасност у корист “еврореформских снага” нешто пожељно, нешто што је објективно добро за “заостало друштво” у коме живимо. Тако пристрасност у првом кораку постаје еврореформска ангажованост, у другом корисност, а у трећем објективност. Из тог положаја, онда, свака стварна објективност бива проглашена пристрасношћу. Јер оно што није довољно еврореформски, то је друштвено некорисно, а оно што је друштвено некорисно, то је и необјективно.

Вукадиновић није од те феле новинара и аналитичара. Далеко од тога да он има нешто против Европе. Он је само против манипулације, против лажи, против инструментализације, против идолатрије... Вукадиновић зна да су идеје једно, а стварност друго. И да су, често, најниже страсти и најприземнији интереси заоденути у најлепше и најчистије идеје. Зато он не пада на реторику “евроинтеграција”, “демократије”, “људских права”...баш као што током деведесетих није падао на националистичке пароле и квазипатриотску реторику. Трезвено и критички он сагледава шта је у позадини, какви интереси и амбиције се крију иза великих декларација и громких заклињања. И онда многе ствари постају јасније.

Зато Вукадиновића треба читати. Чак и када нас нервира његово сецкање, његово растављање, његове примедбе, његови закључци... Чак и када хвали оно што не волимо, а куди оно што волимо. Читајмо га. Не само због лепог стила, духовитости, вештих слика и оригиналних поређења. Читајмо га пре свега због знања које нам даје. Помоћу њега боље разумемо друштво у коме живимо. Помоћу њега боље разумемо наше време. Помоћу њега боље разумемо – и саме себе.