Разлика између Срба и других штокаваца није лингвистичка него конфесионална. Стога је за утврђивање српског националног идентитета верски чинилац пресудан. Лако је разликовати Србина и Мађара по језику, али је немогуће разликовати Србина и Хрвата по језику. Стога је изградња православне верске свести кључан чинилац у изградњи српске националне свести.

Они који другачије мисле „изабрали“ су да се повуку, након што су обесмишљени, исмејани, маргинализовани. Концентрацијом виртуалног капитала, и спремношћу да у датом моменту на датом месту својим приливом обесмисли све, спречава се сваки облик другачијег промишљања.

Иван Меденица је далеко од става да је представа отворена књига, јер говорећи да су српски патриотизам и музика која га оличава укаљани ратовима из деведесетих, за чије је вођење и покретање најодговорнија Србија, само демонстрира своју идеолошку затвореност, необјективност и искључивост.

Србија је земља у којој су неистомишљеници диктатуре неолиберализма унапред осуђени као конзервативни, клерикални, рудиментирани изданци мрачног средњег века, сувишни чланови друштва који су, малтене, неспособни и неподобни за живот у савременом свету. 

Неко ко не живи у Србији би након слушања песме закључио да се само националисти, патриоте, православни верници и навијачи повезују у групе, док су (ваљда) „педери“, „Хрвати“ и „Шиптари“ слободни, индивидуалистички и демократски настројени људи који пропагирају толеранцију, људска права и остале (полу)празне речи којима значење измиче.

Тест представља леп пример дискриминације најављене на претходној страни. Наиме, поред празне приче фрапантно је да ни у једној ситуацији није понуђено толерантно решење. У првом примеру, уколико дете не жели да буде тужибаба или мргуд, преостаје му да се пасивно помири са наметнутом ситуацијом. Није ли управо то пристајање на породично насиље? 

Спроведена је анализа насилних и ненасилних облика политичких преврата, с тежиштем на њиховим сличностима и разликама. Разматрани су релевантни аспекти безбедносне заштите армије и органа државне безбедности, органа извршне и законодавне власти.

Његош је у Горском вијенцу досегао романтичарски захтев за универзалношћу – сјединивши филозофију и поезију, учинио је поезију животном, а филозофију ангажованом у пракси чија је највећа вредност слобода насупрот ропству.

Сем тога Селимовић инсистира на повезивању ЛГБТ питања са прозападном оријентацијом Србије у спољнополитичком смислу. Избор за или против ЛГБТ у том случају се чини као избор између Европске Уније и НАТО пакта с једне стране и Русије с друге.

Коментарисати Дачићево лицемерје одавно је постало непотребно, као што ни његова брига за садржај школских уџбеника не служи ничем другом осим покушају умањења штете коју због своје политике себи у континуитету наноси.