Виртуални интелектуалац као агент виртуалног капитала

Ако је слободно тржиште једини циљ наше владајуће елите, „при чему истински тржишни критерији, заправо, и не постоје“[1], поставља се питање сврхе интелектуалне елите која традиционално брани друштво од погрешних и опасних идеја. Где су, дакле, данас интелектуалци?

Професор Ноам Чомски, вероватно највећи интелектуалац нашег доба, можда понајбоље одређује овај социјални слој у текућим историјским околностима. „За класу интелектуалаца се претпоставља да је добро истренирана и толико добро индоктринирана да им бич више и не треба. Они спонтано поступају на начин који је од користи спољним интересним силама, а нису ни свесни шта раде и при томе су још уверени да раде поштен, предан посао.“[2]

Империјалистичка глобализација није историјска новина. Она је правило које се материјализује у тренутку када једна цивилизација доживи врхунац који је уједно и почетак грчевитог пада. Нове су само методе. Oвовременска глобализација процесом апстрактне економске интеграције разбија међузависну, органску, космичку слику света, и тај задатак остварује ефикасно. Свака људска делатност је издвојена, апстрахована, специјализована. Свет се назире у разбијеним сегментима.

Кратковидост савременог човека поприма размере катаклизме. Неспособан да сагледа устројство света, и своју улогу у општој фрагментизацији, измиче му и визија (неизвесне) будућности. Свеобухватна конгломеризација потире свеобухватну свест. Виртуални интелектуалац попут бабице помаже у порођајним мукама новог, виртуалног друштва. Исходи глобализације су неизвесни. Извесно је само да се неће поклопити са прокламованим циљевима. У таквој историјској клими, незахвално је давати дугорочне прогнозе. Стога је виртуални интелектуалац све мање социјални дијагностичар и терапеут, а све више анестезиолог.

Интелектуалци су идејно осетљив слој, то је претходница друштва која прва усваја нову идеологију, те прва и губи свеобухватну свест. „Улога интелигенције увек се састојала у успостављању везе и посредовању између старих и нових властодржаца.“[3] Виртуални интелектуалац прихвата, брани и промовише наметнуто стање ствари, те стога суштински не живи у проблемима свог времена, јер у мислима више не иде испред њега. Он рекламира идејне производе са истеклим роком трајања. Актуелни интелектуалац је додатно обесмишљен левитирањем у цивилизацијском вакууму, на међи епоха. Како би његово мишљење било без судбоносне визионарске тежине, идејни репертоар је унапред сужен. Ослобођен одговорности за последице виртуалног идеолошког избора, он зрачи оптимизмом који се данас ретко сусреће. Такав ентузијазам је инспирисан чудесима виртуалног света. Наизглед осавремењен, он лајкује, твитује и блогује. Отуд способност да нас привремено опчини у временима без духовног полета. Укратко, он игра по новим правилима – искључиво у сопственом материјалном интересу, и својим примером учи томе и друге.

Наши виртуални мислиоци су заговорници апстрактног економског напретка, прогреса и раста, модернизације, аутоматизације и бирократизације, и зато је “нормално” да они унижавају све овдашње поредећи га са недостижним узорима либерализованих држава првог света. Њихова снага пре свега погодује пролазним (помодним) стварима, актуелним темама и дневној политици. Свет је у непрестаној журби, те и они журе да га сустигну. Спори остају попут „дивљачи убијене на ауто-путу глобалних инвестиција“ (Томас Фридман). Једино интелектуалци спремно прихватају константне реформе. Промена је једина непромењива ствар у виртуалном свету.

Себични, апстрактни, економски менталитет обликује и појединца и колектив. Сваки несебични импулс угушен је општом неверицом. Они који другачије мисле „изабрали“ су да се повуку, након што су обесмишљени, исмејани, маргинализовани. Концентрацијом виртуалног капитала, и спремношћу да у датом моменту на датом месту својим приливом обесмисли све, спречава се сваки облик другачијег промишљања. Виртуални интелектуалац је свештеник виртуалног капитала. Он благосиља апсолутну надмоћ економије у свим областима савременог живота. Највећа слобода виртуалног интелектуалца је слобода од одговорности за друге. Највећи страх је оправдана и непрестана бојазан од престанка ангажмана. Моћ виртуалног капитала је неприкосновена и све више самодовољна.

Враћајући свој „патриотски дуг“ друштву, виртуални интелектуалци у општој апатији траже слободе за маргинализоване групе. Они су идеални агенти фрагментације. Заправо су и мушкарци и жене, и стари и млади, и хомосексуалци и вегетаријанци жртве исте немани - виртуалног транснационалног капитала. Он влада свим аспектима наших живота а наводне слободе траже се само у оквиру онога што диктирају гвоздени закони апстрактне економије. Сексуално сте слободни, слободни сте да верујете у ванземаљце. Слободни сте да до краја живота свакодневно једете искључиво жуту храну, ако вам се то допада. Но, нисте слободни да својој породици и себи обезбедите квалитетну здравствену заштиту, квалитетно образовање и пристојна примања.

Виртуални интелектуалци су интегрални део система, без жеље за променом, без сопствене визије будућности и без вере у снагу незадовољне друштвене већине која је суштински – маргинализована.