Север–северозапад

Као неко ко је неколико година, у различитим контекстима, писао о Косову и Метохији – а нарочито о односу „Косова“, „Европе“ и „демократије“ – могу само, нажалост, да утврдим да су се логика појма и логика ствари још једном показале као неприкосновене нити водиље развијања и догађања политичке и друге стварности. То значи отприлике следеће: оног тренутка када се саживела са (само)конструисаном причом да постоји нешто изван Србије што за Србију „нема алтернативу“ – и још при томе здушно те своје карте и дубока уверења открила и својим пријатељима и онима који то сада никако нису – Србија је изгубила своје упориште као држава.

Чак, дакле, да је ово доба „златног процвата“ Европске уније, а не 2011. година – у којој је политичка и економска судбина и будућност овог савеза крајње нејасна и неизвесна – овакав политички потез не би био оправдан, а још мање „визионарски“, далекосежан и мудар. Србија без упоришта, Србија без тла под ногама, Србија која се не ослања на саму себе него на нешто (ма шта) спољашње, (п)остала је тако земља без разума, без компаса, без сећања, без историје – и без будућности коју сама ствара. Зато је, нажалост, било сасвим логично и предвидљиво да јој „расплет косовске ситуације“ никако неће ићи на руку. На страну што су месецима (а некада и знатно дуже) бројни страни, а и домаћи, стручњаци, политичари и друштвени актери упозоравали, или пак „најављивали“, брутално или мање брутални, да ће за „златну“ српску кандидатуру „услов свих услова“ бити имплицитно или експлицитно признавање Косова – и што су за проблем ескалације тј. покушаја мењања реалности на северу Косова исто тако сви знали – и без тих информација које смо имали логика појма указивала је на развој који неколико дана нетремице посматрамо.

Да ли је Србија, дакле, кроз трагичну иронију судбине или „на правди Бога“, доживела да је морао да се деси, још увек трајући, покушај преузимања севера њене покрајине, да би се сетила да бејаше некад „најскупља српска реч“ и речи које немају цену и да оне гласе: „Косово је Србија“? Али управо у тој ствари – и то није нимало безначајно – лежи потенцијал сабирања и уздизања. Јер докле год постоји неколико милиона Срба који су свесни да је Косовска Митровица данас Београд и Ниш и Нови Сад и да се цела Србија и цео српски народ данас брани на Косову дотле је излаз из јако тешке ситуације ипак могуће пронаћи. За то је, међутим, неопходно разумети да сем „политике мира“ и „политике рата“ постоји нешто треће – а то је „политика принципа“. Политика принципа, за разлику од друге две, подразумева да постоје легитимни национални и државни интереси од којих се не одустаје и око којих у исти мах постоји широки консензус тј. који су демократски израз воље народа. Та политика није насилничка и непријатељска али она никада а приори не искључује употребу притиска или силе – у мери у којој тежи да се њен став схвати као озбиљан и одговоран став иза којег у потпуности стоји као држава и који се поштује. И у том, можда најважнијем питању са којим се суочавамо, Република Српска може да послужи као живи узор како је у сложеној друштвеној стварности могуће политички деловати, и то на начин који уважавају и политички противници и опоненти.

И баш као што су у свим, за њих најтежим тренуцима, Срби у Српској показали да су живо ткиво и савест целог српског народа, то данас показују Срби на Косову, спремни да својим телима бране своје кућиште и постојбину. То су живи људи који муњевито буде из „догматског дремежа“ европског сна и позивају на одговорност. Њихов језиви положај у новонасталим околностима означио је, међутим, још један, сада вероватно неизбрисив преокрет - а то је повратак политике у политику. То значи да је маркетиншкој маргинализацији и анестезирању политичких питања највероватније у великој мери дошао крај. То значи да неће више бити могуће да се говори о „бољем животу грађана“, „бољем стандарду“, „животним питањима која су неполитичка“ и слично, и да то стварно „пије воду“. Јер питање свих питања јесте и биће – како ће се бранити Србија.

Ту постоји још једна важна ствар. Уколико се не буде постигла сагласност у погледу тога да Србија достојанствено и принципијелно мора да устане, него се уместо тога буде упорно и контрапродуктивно инсистирало на празној „политици мира“, то не само да неће допринети бољем решавању великих проблема на северу Косова, него собом носи изузетан ризик а то је – опет по логици појма – превртање у „политику голог насиља“. Зато је ствар тако драматично озбиљна, тренутак можда историјски, а избор скоро „фаталан“.

И да не буде никакве дилеме – исте оне земље које са чијом је „дозволом“ КФОР прекршио Резолуцију 1244 и почео, по сопственом признању, да спроводи одлуке Хашима Тачија, сасвим доследно, само дан касније онемогућиле су – уложивши вето на заправо сасвим обичну ствар – обраћање српског министра на консултацијама у СБ УН. Али, ако мржња нема границе она најчешће ипак има лице. Зато се српска политика у целини данас суочава са једном, али најважнијом дилемом: „Север“ – или „Северозапад“. Одлучите сами.