"Zakon o elektronskim komunikacijama smeta samo onima sa nečistom savešću"

Prema tom zakonu koji je na razmatranju (hitnom, kako i treba) internet provajderi i mobilni operateri dužni su da (dve godine) čuvaju podatke ko je s kim i koliko puta komunicirao. Pojedini građani su, verovatno usled svoje nečiste savesti, sumnjičavi prema dobrim namerama drugova sa vlasti i (što govori o njima više nego o drugovima) padaju u sramnu paranoju misleći da nekoga zanima šta oni pričaju. Ne zanima. Drugovi, za njihovo dobro (ne drugova nego građana) žele prosto da znaju sa kim se oni druže, da li ih neko uznemirava, da li oni, daleko bilo, nekoga uznemiravaju, rade li ili planiraju kakve nelegalne radnje, možda kakav teroristički akt, varaju li muža… pardon, ne zanima drugove varaju li građani svoje bračne supružnike – to bi već zadiralo u privatnost.

Građani mnogo umišljaju. Drugove sa vlasti ne dotiče ni da li su živi, da li su im kuće poplavljene, da li su gladni, da li... ukratko ništa o građanima ne zanima drugove i tužno je slušati ih (građane, ne drugove) kako daju sebi na značaju i misle da ikoga na svetu zanima šta oni (jadni i nebitni) pričaju sa svojim (takođe jadnim nebitnim) komšijama, decom, kolegama ili sa već nekim tamo... Ne zanima nikoga.

Slušajući i čitajući brojne reakcije na zakon o elektronskoj komunikaciji, pada mi na pamet čudna misao o plemenitosti drugova koji su ovom „pretnjom“ želeli da ukažu malo pažnje (jadnim i nebitnim) građanima i pokažu im da su svi oni predmet interesovanja, a paranoidniji i praćenja. Svi su oni vredni pažnje Velikog brata, svi jednako bitni, svi sumnjivi i svi interesantni Službi. Da ovaj zakon nije još jedan od veselih uslova EU, bila bih uverena da je krizni štab drugova sa vlasti konsultovao tim psihologa, istoričara i ostalih – sve da bi našao šta je ono što prosečnog Srbina najviše impresionira a da bi ga oraspoložili u ovim teškim vremenima. Služba naravno, policija, prisluškivanje i ostale zanimacije Ilije Čvorovića. Zašto „krizni štab“? Zato što je sve otišlo dođavola, ali to je neka druga priča i to nije važno. Ono što je važno jeste to da pošten građanin može mirno da spava, čuva ga narodna policija. Nepošten neka vidi šta će.

Lično, veoma mi se dopada ideja da još neko osim mene i onih s kojima sam u kontaktu zna s kim, kada i koliko dugo razgovaram. Ko mi šalje sms pokruke. O mejlovima da ne govorim. Ne treba biti malodušan, ima to i dobrih strana. Recimo, ako me je zvao ovaj ili onaj – ja imam svedoka. Svedok mi je ni manje ni više moja policija. A što neki šuruju sa ko zna kim i boga pitaj o čemu se domunđavaju – njihov problem. Ako neka tamo vara muža sa šefom, a šef danas-sutra završi u zatvoru, pa se ispostavi da su zajedno išli na putovanja o državnom trošku, a ona pričala mužu da je bila na seminarima – sram je bilo, tako joj i treba. Na primer. Ili, opet na primer, ako se danas-sutra zamerite nekome od drugova s vlasti, a ovaj uzme pa turi transkripte vaših razgovora u već neke novine... ali, to je već bilo.

Čitali smo transkripte. Iskreno, manje sam se ježila sadržaja (kakav god bio) od same činjenice da neko to stavlja u novine, da je čovek o kojem je reč možda mrtav, da je nekoga ostavio iza sebe... ili da nije mrtav nego je prosto u nekom problemu, ili čak nije ni u problemu, ali će biti nakon objavljivanja svojih razgovora, ako ni zbog čega, ono jer će mu verovatno pozliti. Ili negovoj familiji.

Čitali smo transkripte, navikli smo da bacamo pogled na „Velokog brata“ ili „Farmu“ ili već neku „Ludu kuću“ i jedino što još možda, na trenutak, može da nam zadrži pažnju je mogućnost da neko nastrada, ne ni da se pobije nego da prosto umre. A ni to duže od 15 minuta. Privatnost nije ništa jeftinija od života – ne u Srbiji nego bilo gde na svetu i građani Srbije ne treba da umišljaju da su nešto posebno.

Oni koji su iz bilo kog razloga zanimljivi bezbednosnim strukturama – oduvek su slušani i prisluškivani. Otkad postoji telefon, neko sluša nečije razgovore. Otkad je internet najzad postao svima dostupno sredstvo komunikacije, on je postao isto tako i sredstvo praćenja. Nema tajni, osim kada su potrebne Državi. Ili kada je se ne tiču. Oni koji, međutim, nisu zanimljivi strukturama – mogu slobodno da pišu o tome kako upravo nabavljaju bojeve glave. Samo treba da paze kome to pišu – jer državu ne zanima ono „šta“ nego „ko“ i „sa kim“ i da prostite „koliko puta“.

Ukratko, priča o beleženju (a ne presretanju!) poziva je super. Kao i država. Kao i drugovi na vlasti. Kao i građani, na kraju – jer da nisu opterećeni praćenjem i prisluškivanjem još od četres’ pete (ako ne i od ranije) ništa ih to ne bi uznemirilo.

Budistički mirno pomislili bismo kako država i sa i bez ovog zakona može da ih prisluškuje a da ne traži sudsku dozvolu (pardon, ne da prisluškuje, nego da beleži), kako je država slatka što sada i pred njima priča o tome, kako, na kraju krajeva, svaki hakerski nastrojen klinac ionako može da im čita poštu, a svaka budala da kupi već neki od onih đavola za prisluškivanje (i to odavno) i kako, što je najlepše i najvažnije, oni ne zanimaju državu tako da nemaju čega da se plaše. Mogu slobodno da crknu, dok zovu u pomoć telefonom, ili šaljući već nekome sms poruke.

Sve će biti isto ako je i bilo, samo što su nam drugovi sada dozvolili da ćaskamo o tome, dajući nam na uvid svoje namere. Meni je to super.