Za Split može, za Kosovo ne može

Železnički čvor, Kosovo Polje, do pre dvadesetak godina bio je jedna od najvažnijih železničkih raskrsnica u Jugoslaviji. Mnogi se još uvek sećaju čuvenog Akropolis ekpresa, koji je povezivao Minhen i Atinu, a čija je jedna od važnih stanica bila upravo Kosovo Polje. Danas se železnički saobraćaj na Kosovu završava u maloj stanici – Zvečan, odakle polaze i u koju stižu kompozicije koje narod sve češće naziva „vozovima nade“, jer su oni sve značajniji  za povezivanje naroda sa Kosova sa ostatkom Srbije.

Nije sasvim sigurno da narod u Srbiji tačno zna šta se na Kosovu poslednjih meseci događa, a naročito kako život Srba južno od Raške izgleda. Jedna od tema, odnosno termina koji se koriste je i taj da se Srbi kreću nekakvim „alternativnim“ putevima. Da pojasnimo: alternativni put nije ono što koristimo kada se recimo u Beogradu, rekonstruiše most Gazela, pa idemo preko Brankovog mosta. Ne, alternativni putevi kojima su Srbi na Kosovu prinuđeni da komuniciraju su putevi prokopani kroz teško pristupačne terene, često nesigurni, i nadasve  zavisni od vremenskih prilika, koje postaju sve nepoljoljnije.

Voz koji saobraća na relaciji Kraljevo-Zvečan, predstavlja jedino iole pristojno prevozno sredstvo, ukoliko se kod nas inače vozovi mogu smatrati pristojnim. Iako se njime prevoze đaci, studenti i drugi narod, on saobraća samo dva puta dnevno, po redu vožnje koji je nasleđen od gorepomenute Jugoslavije. Što bi se reklo, po Titovom redu vožnje. U zimskim mesecima, koji predstoje, značaj ove komunikacije se rapidno povećava. Kako se rešenje za administrativne prelaze: Jarinje i Brnjak ne naslućuje (osim onih kojima „nećemo biti zadovoljni“), vrlo lako od „voza nade“ ovaj voz može prerasti u „voz života“. E sad, kako on izgleda?

To je  kompozicija sastavljena od dva, a neretko i od samo jednog vagona. Broj putnika je obično između 100 i 300, pa i više. Ali što jeste jeste, saobraća na vreme, a što i ne bi kada se jedino taj i kotrlja tom prugom. Mnogo je apela, od strane škola, građana i opština upućeno Železnicama Srbije  da se linija pojača: dodatnim polascima, dodatnim brojem vagona kako bi putnici mogli da dišu, ili barem da red vožnje usklade sa potrebama dece koja idu u školu. Pozitivnog odgovora do sada nije bilo.  

Da se razumemo, niko ni od koga nije tražio da gine, da se vraća u devedesete, da odustaje od evropskog puta, da remeti miran san „krugu dvojke“ niti išta slično. Ne, traži se samo da se u ovoj traumatičnoj situaciji donesu neke bezbolne administrativne odluke, koje život znače narodu na Kosovu, a koje su uz to i profitabilne, jer cena prevoza nije niska. U danima kada sve glasnije, šiptarski analitičari iz Prištine, nazivaju akciju ROSU od 25. Jula, „Tačijevom avanturom“, „mi“ i dalje tražimo rešenja kako bi je opravdali. Evropa može da troši milione na prevoz šiptarskih carinika i policajaca helikopterima, na administrativne prelaze, a naša država ne može da olakša život ljudima na Kosovu, pa uz to još i da zaradi. Ipak, odluka kojima se može olakšati život ljudi na Kosovu, barem što se komunikacija tiče, nema. Kao po pravilu, izgovor je nedostatak tehničkih uslova, ma šta to značilo.

Jedna od posledica  ove hibernacije savesti države je i ta da je veliki broj dece koja putuje, na primer iz Raške u škole na severu Kosova bio prinuđen da napusti škole, i upiše se u nesrodne  škole u mestu boravka, što je veoma frustrirajuća odluka, i za roditelje i za decu. 

Imamo mi ovde jedan predlog, kako da se steknu neophodni tehnički uslovi: neka se bombastično reklamirani vanredni vozovi, koji su letos prevozili srpske turiste u Hrvatsku, prekomaduju u Kraljevo ili Rašku da omoguće vitalne interese srpskog naroda na Kosovu. Siguran sam da se Hrvati neće ljutiti, jer im u narednim mesecima srpski turisti neće biti potrebni. Oni inače prevoze šipatrske policajce helikopterima  na „posao“, pa će imati razumevanja i za nas. Vratićemo im vozove, pa ako treba i vlakove,  sledeće godine pred sezonu, čim srpski „furešti“ nagrnu.