Uzorno novinarstvo

Znate onu priču u kojoj profesor žurnalistike ne nekom američkom fakultetu postavlja pitanje studentima „da li bi pristali da rade intervju sa Osamom bin Ladenom“? Studenti sa rezignacijom odmahnu glavom i uglas poviču „ne“, na šta im profesor kaže da, u tom slučaju, od njih nikada neće ispasti novinari. Novinar je bezmalo filozof, on je nezainteresovan za svetsku gungulu i površnost ideologija, on traga za „istinom“ prenoseći je, kao moderni bog Hermes, smrtnicima kojima je ona izvan domašaja. Novinar je nezainteresovan, nepristrasan i objektivan. On će hladno da snima kako dete umire od gladi dok se puzajući kreće prema dva kilometra udaljenoj humanitarnoj misiji. On će bez uzbuđenja (i predubeđenja) da prenosi kako se policija ognjem i mačem razračunava sa demonstrantima. Najzad, on će bez razmišljanja da intervjuiše teroristu, kriminalca ili ratnog zločinca. Jer, „on je samo glasnik“, a „javnost mora da zna“; istina je svetinja i sredstva do njenog otkrivanja i prenošenja drugima se ne biraju.

Uostalom, koje pratio Marvelov serijal Spajdermen, zna da je Piter Parker, prema mišljenju njegovog urednika, „najgori reporter na svetu“, upravo zato što, svaki put kada se događa neka nesreća, on odlaže fotoaparat i priskače u pomoć. Nije potrebno naročito isticati da su, između ostalog, i zbog ovog stava novinari postali krajnje neomiljeni među običnim građanima. „To je cena profesionalizma“, rekao bi, verovatno, onaj profesor iz priče.

Bilo kako bilo, da ovo pravilo o nebiranju sredstava (i sagovornika) zaista važi u vrhunskom novinarstvu, podsetila nas je ovih dana B92, TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, koja se inače diči da upravo u najvećoj meri ispunjava sve profesionalne standarde najbogatijih i najmoćnijih informacionih mreža u Evropi i SAD (što dokazuju time što su im programi i vesti u dlaku identični sa potonjima). Oni su, naime, radi „prava“ srpske javnosti „da zna“ kako glasi „istina“ o delu svoje države, načinili intervju sa „gospodinom Premijerom Kosova“, Agimom Čekuom, inače čovekom za kojim je srpski Interpol raspisao međunarodnu poternicu kao za ratnim zločincem i teroristom.

Držeći se strogih pravila „objektivnosti“ i „nepristrasnosti“, oni su se, u ljubaznom razgovoru sa svojim ljubaznim sagovornikom (koji „­­uopšte ne deluje kao ratni zločinac“), postarali da srpska javnost dobije tzv. „celu sliku“. Drugim rečima, podsetili su nas da je Kosovo međunarodno priznata susedna država čiji suverenitet naša vlast uporno narušava na različite ilegalne načine, istovremeno manipulišući sudbinama građana Kosova srpske nacionalnosti, koji se, zavedeni propagandnim lažima o teroru, ubistvima, spaljenim crkvama i prodaji organa, na vlastitu štetu otržu iz bratskog zagrljaja albanske većine.

Vredi pomenuti da je razgovor između novinara i „gospodina Premijera“ protekao u prijatnom tonu, iako se Čekuu, eto, i nisu dopadala neka od postavljenih pitanja – što je samo dokaz novinarskog profesionalizma i beskompromisnosti u potrazi za istinom. Štaviše, razgovor je prošao u daleko prijatnijem tonu nego intervju koji je ista kuća pre par nedelja napravila sa proslavljenim srpskim režiserom, Emirom Kusturicom, inače verovatno najpoznatijim živim Srbinom na planeti. Za razliku od Čekua, Kusturica je prekidan u reči, optuživan za različite kriminalne aktivnosti, naturani su mu pozivi na nasilje i odgovornost za smrt nedužnih građana. Ko zna, možda novinar koji je intervjuisao Kusturicu jednostavno nije bio toliko profesionalan? Najzad, jedno je intervju sa nekim-tamo-režiserom, a drugo intervju sa premijerom samostalne i suverene države. Ili bar urednici B92 tako misle.

Šalu na stranu, novinarska kuća – to je već jasno i najblesavijim optimistima – ne „prenosi“ nikakvu istinu, nego učestvuje u njenom konstruisanju, s obzirom na političke vrednosti za koje se zalaže njeno uredništvo. A uredništvo B92 se zalaže za politiku parčanja i razgrađivanja one iste države koja im je dodelila pravo na nacionalnu frekvenciju, kao i za politiku omalovažavanja i nipodaštavanja svega onoga što u toj državi vredi i daje nesporne rezultate. Intervjui sa Čekuom i Kusturicom samo su najsvežiji dokazi ovoga. Problem je u tome što nije svaka politika dobrodošla u našoj državi i društvu, a neke od njih su, bogme, i protivzakonite. Zabranjeno je širiti rasnu i versku mržnju. Zabranjeno je promovisati nacizam. Zabranjeno je podrivati ustavni i pravni poredak države. Ili čovek koji prekrši zakon o pušenju na javnom mestu treba da odgovara za svoj prestup, a organizacija koja nipodaštava najviši pravni akt u državi, koji tu samu državu konstituiše, ne treba da snosi nikakve posledice?

Ili su prosto novinari B92 isuviše profesionalni, a naši pravosudni i izvršni organi – preveliki amateri?