Toni Bler i demokratija

Nedavna poseta premijera Velike Britanije Tonija Blera Kosovu i Metohiji, u vreme NATO bombradovanja Srbije, podstiče na razmišljanje, ne toliko o njemu kao političaru i državniku, koliko o načinu odlučivanja u demokratskim ustanovama i načelima na kojima se preuređuje svet država i nacija. U govoru poslanicima zavisne samoproglašene države Kosovo, Toni Bler je u hvalospevima govorio o bombaradovanju Srbije („Nisam se pokajao za bombardovanje Srbije“, Politika, 10. jul 2010). Najpre, on je u prvi plan istakao svoju ulogu („Uradio sam što je bilo pravedno“). Ova rečenica nas suočava sa pitanjem odlučivanja u demokratskim državama. U nedemokratskim državama celokupan teret odlučivanja pada na uzurpatora vlasti ili diktatora. On je taj koji odlučuje o početku rata protiv neke države.

Kako ta stvar stoji u demokratskim sistemima vlasti? Toni Bler nas uverava da je on tu odluku o bombradovanju doneo, a istorijski izvori kazuju da je bio spreman da 60.000 britanskih vojnika pošalje u kopneni rat za Kosovo. Kakav je to demokratski način odlučivanja, ako prvi ministar reši da bombarduje jednu zemlju protivno svim međunarodnim pravnim normama? Takav, da su ga građani izabrali, a on u svom mandatu pokrenuo rat protiv druge države koja ga, uzgred, nije napala. Tako je. Ali, ako suštinski pogledamo na stvar, moramo se upitati u čemu je razlika između diktatora i demokrate? Pa, u tome što nisu iste procedure dolaska i odlaska sa vlasti. I još nešto. Ovi drugi ne polažu račun nikome za početak rata protiv druge države. A još ako su to velike države i pritom članice velikog vojnog saveza, onda od pitanja odgovornosti za izazivanje rata (i ratovanja) nema ništa.

Mesijanska ideja, utvrdili su neki teoretičari države i prava, može se pojaviti i u ruhu demokratije: to je politička ideja koja treba da spasava svet od njegovih zala i neizvesne budućnosti. Ukoliko se takva ideja o demokratiji oblikuje kao politički program premijera ili šefa države, može se očekivati odlučivanje bez odgvornosti.

Šta da radimo? Svet je oduvek takav bio, oduvek su jaki sebe činili i pravičnim.

Pored samovoljnog donošenja najkrupnijih (ratnih) odluka, Toni Bler pokušava da prisvoji i pojam pravičnosti. Zašto bi bombardovanje Srbije bilo pravično? Zato, odgovara on, što je „sprečeno etničko čišćenje na Kosovu“.

Prednost demokratije u odnosu na diktaturu jeste u tome što monopol na tumačenje velikih pojmova nema centar vlasti. Kakvo značenje pravičnosti opravdava Blerovu odluku o bombardovanju Srbije? Mogu se izložiti bar tri vrste osporavanja „pravičnosti bombardovanja“. Najpre, da li je bilo pravično da albanski ekstremisti uzmu oružje u ruke protiv države u kojoj žive? Godine 1998, trećina kosmetske tritorije bila je pod njihovom kontrolom. Zašto im Bler nije javno savetovao da prihvate politički razgovor sa srpskim vlastima? A srpska država je valjda imala pravo na samoodbranu.

Još uvek nije poznato u kojoj meri je etničko čišćenje Albanaca bilo samoorganizovano u cilju medijskog i svetskog predstavljanja kolektivne žrtve. Tvrdnja o etničkom čišćenju zahteva čvrste dokaze, zato što uključuje dalekosežne posledice.

Najzad, Bler nije pomenuo etničko čišćenje Srba posle 1999. godine. Da li je pravično da njegova odluka dopusti čišćenje 200.000 Srba sa Kosova i Metohije? I da li je pravično videti narod Kosova u njegovoj državi bez Srba i sa nasilno otetom teritorijom?

Ali, ovo nije sve. Ako neko pokušava da pojmovima pravičnosti i NATO vojskom objasni sukobe u bivšoj Jugoslaviji i Kosovu i Metohiji, onda ne može da izbegne činjenicu etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske 1995. godine. Zašto Bler i NATO saveznici nisu zaštitili 400.000 Srba u Hrvatskoj? To je jedan izuzetno važan ključ razumevanja vojne intervencije stranih država na prostorima bivše države. Da li iko ozbiljan ovde i u svetu može da prihvati Blerovu rečenicu da „ne bi zasluživali naziv civilizovane zemlje“ da nisu stvorili kosovsku „državu“, a da su jednako civilizovani što su dopustili etničko čišćenje Srba iz Hrvatske Krajine i Srba sa Kosova i Metohije.

Nije ovde reč o tome da li se kaje počasni doktor albanskog Prištinskog univerziteta. U krajnjem, gleda se rezultat. Pri upotrebi istih sredstava, jedan narod se kompletno nagradi a drugi se drakonski kazni. Kuda idemo i mi i drugi narodi Evrope i sveta, ako se povežu praksa odlučivanja jednog čoveka u demokratiji (ispražnjena od sadržaja pojma pravde) i udružena vojna sila većeg broja država.