Telali su se malo zatrčali

Sve se završilo, a da nismo ni primetili da je počelo. Niti se nebo otvorilo, niti je ko od srpskih zvaničnika na kraju dana izvršio ritualno samoubistvo, čak se ni sankcijama nije pripretilo. U stvari, sve je ostalo bolno isto. Srbija je ostala na svom „strateškom kursu“ prema Evropskoj uniji, a SAD je na njemu i dalje „snažno podržavaju“. Kosovo je ostalo „teško ogrešenje o međunarodno pravo“, a SAD i dalje imaju „drugačije viđenje“. Najzad, Republika Srpska i dalje stoji (sa Dodikom na čelu), Vuk Jeremić nije ostao bez posla, a nije bilo ni najava da će srpski učitelji, lekari i komunalci na severu i po enklavama KiM biti skinuti sa republičkog budžeta.

Ipak, teško da nismo svi ostali pomalo iznenađeni. Američki potpredsednik je bio daleko suzdržaniji, ljubazniji i diplomatičniji nego što smo od njega očekivali, dok je srpski Predsednik republike bio ozbiljniji, dostojanstveniji i stroži nego što smo od njega navikli. A ton, ton je nalikovao razgovorima između dve ozbiljne države – koje imaju svoje interese, politike i planove za budućnost. Srpski predsednik je izjavio da se ne odustaje od integracija u EU, da nema govora o prekidanju diplomatske borbe za očuvanje državne suverenosti, a da Srbija ostaje garantom Dejtonskog sporazuma kao jedinog održivog okvira za postojanje suverene BiH. Naspram toga, Potpredsednik SAD je istakao da se evropski kurs Srbije snažno podržava (a evroatlantski samo podstiče), da Srbija nije u obavezi da se (ikada) usaglasi sa američkim stavom o Kosovu da bi se dalja „saradnja“ nastavila, te da se od nje očekuje da pomogne suzbijanju podela i nasilja u BiH (na osnovu Dejtonskog sporazuma, što ni na koji način nije sporno).

U svome obraćanju, Bajden ni jednom nije pomenuo NATO, niti je na bilo koji način pokušao da provocira svoje domaćine – na primer ističući da je Kosovo „samostalana i suverena država“ i da je to „realnost“ sa kojom se Srbija „mora pomiriti“. Sa druge strane, Tadić je bio veoma suzdržan, te je ljubazno izneo par opaski o „nadama“ koje se ulažu u politički angažman predsednika Obame, te srpsko-američkom savezništvu koje se zasniva na Dva svetska rata, zajedničkoj pobedi nad fašizmom i članstvu u Partnerstvu za mir. Tačka.

A šta je tu bilo toliko iznenađujuće? Tadić je nastavio sa beskompromisnom spoljnopolitičkom retorikom, koja je već godinama jedina kompenzacija za spoljnu politiku punu kompromisa. Bajden je predstavio pomirljivu i znatno manje arogantnu spoljnu politiku nove američke administracije. A šta smo drugo očekivali? Stvar je u tome što su nas dežurni glasnogovornici „Amerike i Evrope“ skoro mesec dana pripremali na „golemo tepanje“, poput dadilje koja nemirnu decu plaši neumitnim povratkom roditelja. Bajdenov dnevni raspored bio je unapred do tančina iscrtan, i domaći turbo-zapadnjaci su se nedeljama unapred naslađivali „devetanjem“ koje će nastupiti, čim čika DŽo dođe i počne da „praši tureve“. „Srpske vlasti su zaboravile svoje mesto“ i „vreme je za hladan tuš“, „surovu stvarnost“ i „svođenje računa“. „Kada Bajden dođe, tako će da nariba Tadića“, „ima da mu kaže da Beograd mora da sarađuje sa Sarajevom, a ne sa Banjalukom“, „da je krajnje vreme da se Srbija realno postavi prema Kosovu“, a „one“ (Dodika, Jeremića, Ivanovića, i druge koji su se „drznuli“ da vode neku „prosrpsku“, „prorusku“, ili još gore „samostalnu“ politiku) Tadić ima da „obuzda“, „prizove pameti“, odnosno da im kaže da „smanje doživljaj“. Sve su nam to najavljivali večiti vikači i dobošari Novog svetskog poretka, ljudi za koje smo navikli da nam unapred saopštavaju sultanske fermane i hatišerife iz Brisela i Vašingtona i nismo imali razloga da im i ovaj put ne verujemo. Jer telali Stejt departmenta i Evropske komisije u Srbiji strogo vode računa da njihov status telala bude jasno uočljiv, dobro poznat i opštepriznat.

Glasnici su se, nažalost, ovog puta malo zaneli, dopustivši da ih vlastita revnost i svesrdna ljubav prema gospodaru ponese, pa da njegove „interese“ u Srbiji štite sa više žara, strasti i predanosti, nego što bi gospodar to od njih ikada očekivao. Uostalom, to je večita priča svih balkanskih kvislinga i podrepaša – poturice su uvek bile „najgori Turci“, unijati – „najgori katolici“, Ustaše – „najgori fašisti“. Najzad, i sam sultan Selim III nije uopšte bio krvolok i glavoseča, za razliku od njegovih „zastupnika“, „predstavnika“p i „tumača njegove volje“ – beogradskih dahija. „Vesnici političke apokalipse“, koji su Bajdenov dolazak najavljivali kao „otvaranje sedmog pečata“ za Tadića, Jeremića i ostale „neposlušnike“, podsećali su danas na miša DŽerija, koji besno maše zvoncetom na mačka Toma, ne znajući da je pas koga pokušava dozvati uveliko u kafileriji.

Znači li ovo da su nastupila nova vremena za Srbiju? Ne nužno. Čak i malo verovatno. Po svoj prilici, Bajden će sutra u Prištini reći sve ono što je oćutao danas u Beogradu, pokazujući da Amerika nije „okrenula novi list“, već se naprosto vratila staroj, opreznijoj i pragmatičnijoj politici. Što opet nije tako loše, budući da je to znak da su u Vašingtonu odustali od „zavrtanja ruke“ Srbiji, bilo zato što su svesni da nemaju više šta da joj obećaju, da nemaju više čime da priprete, ili da je prosto došlo do „zamora materijala“ i Srbi više nemaju snage da istrajavaju na svom slavnom „dugom maršu“ u bolju budućnost.

Što se ostalog tiče, doček američkog državnika protekao je mirno i dostojanstveno, bez samoponižavanja i ljigavog ulizištva koje smo viđali po mnogim bogatijim i stabilnijim državama Evrope, a koje će tek uslediti u Prištini. Potpredsednik, ipak, kao da je došao u zemlju koja davljena, satanizovana i bombardovana i koja ovu neveselu prošlost ne može da zaboravi. Stoga je sve bilo tiho, odmereno i veoma ozbiljno. Jedino je glasno zvečalo zvonce miša, pozivajući da se kazni drski mačak, koji je zabrljao služeći mu hladnu supu.

Ostaje samo pitanje – ko će se prvi dosetiti da pas neće doći, mačak, ili miš?