Šta stoji iza uzajamnih pohvala našeg premijera i nemačke kancelarke?

Iako je njeno slobodno vreme veoma ograničeno, gđa Angela Merkel  uspela je da jedan njegov deo odvoji i za premijera Srbije i da ga pozove na sastanak u Berlin. Što je on doživeo kao veliku počast i  svojim izjavama pokazao da je poziv i zaslužio. Naglasio je da Srbija, iako mala zemlja, želi da bude pouzdan saveznik daleko veće i uticajnije Nemačke. Nažalost, po njegovim rečima,  Srbija to ranije nije umela i znala.

Obećao je zatim premijer svojoj domaćici, kao što to dobar đačić obećava svome strogom učitelju, da će Srbija biti simbol stabilnosti, da Nemačka ne treba da od Srbije očekuje ( valjda: da strepi od njih?) nikakve probleme u regionu, već  da će sa svima imati dobre, komšijske odnose ( a šta, ako te komšije za takve odnose baš i nisu  mnogo raspoloženi?) Zaključio je kako je Nemačka  najveća i najvažnija zemlja i za nas i u celoj Evropskoj uniji. Kancelarka mu je izvratila rečima punim pohvala sadašnjoj Vladi za spremnost na saradnju; priznanje Kosova, koje je pre samo dve-tri godine izgledalo toliko daleko, ono je sada praktično završeno.

I domaćica i gost bili su zadovoljni susretom koji je potvrdio veliki preokret u politici Srbije. Premijer je bio toliko kooperativan da se gotovo izvinjavao gospođi Merkel što smo mi Srbi bezgranično tvrdoglav i bezuman narod. Da nismo takvi kakvi smo, zar bismo samo u toku dvadesetog veka toliko iznervirali Nemce da su morali da nas bombarduju i okupiraju ne bi li nas  doterali u red, a  pri čemu su i sami imali žrtve u ljudstvu i materijalu. I sve to zbog naše ograničenosti koja nas je sprečavala da prepoznamo pravog prijatelja i saveznika. Ubuduće ćemo okrenuti sasvim drugi list i biti pouzdan saveznik Nemačke, koja za nas ostaje najvažnija država na svetu.

Premijer je po svemu sudeći  veoma zadovoljan prijemom i razgovorima sa domaćicom otputovao za Beograd. Očigledno je scenio kao svoj veliki uspeh to što je sa njom pronašao zajednički jezik (tačnije: obećao da će ispuniti svaki njen zahtev) a Nemačku proglasio za glavnu nadu i uzdanicu Srbije. Kao da je zaboravio (a nije imao nikoga da ga na to podseti) šta je u 20. veku naša zemlja doživela upravo od nje. Ako nas Nemačka u Prvom svetskom ratu, u kome je srpski narod pretrpeo ogromne žrtve i razaranja, i nije neposredno napala, ona je bila glavni podstrekač Austrougarske da to učini.

Dvadeset tri godine posle završetka Prvog svetskog rata, 6. aprila 1941, Nemačka je  i bez objave neprijateljstava , bombardovanjem Beograda, započela napad na Kraljevinu Jugoslaviju. Glavni grad je uništen bombama ( što se lepo videlo sa fotografija koje su nedavno bile izložene na Kalemegdanu), poginulo je mnogo civila. Nemci su okupirali zemlju, neke delove prepustili svojim saveznicima, Hrvatsku ustašama, dok su se oni zadovoljili Srbijom. Gde su uveli jedinstveno pravilo da u znak odmazde za svakog svog ubijenog vojnika streljaju sto srpskih talaca, a za ranjenog pedeset. Otvoreni su logori za nepouzdane Srbe, Jevreje i Cigane. Pridržavajući se svog pravila za odmazdu, u Kragujevcu su 21. oktobra  1941. učenike viših gimnazije izvukli iz školskih klupa i oterali ih na gubilište. Posle završetka rata nemačkim građanima bio je z a b r a nj e n dolazak u Kragujevac.

Sa godinama,  zaboravljali su se i nemački zločini, dosta naših ljudi našlo je posao u Nemačkoj, te je i to  nesumnjivo doprinelo uspostavljanju boljih odnosa i bližih veza. Došla je i 1991. godina i pobune Hrvatske i Slovenije, koje su proglasile samostalnost i odvojile se od SFRJ. Nemačka je pohitala da  prizna ove republike, i time podstakla izbijanje građanskog rata koji je unazadio sve zemlje bivše Jugoslavije, a najviše Srbiju.

Ni to nije bilo sve od Nemačke. Kada je NATO 1999. godine 78 dana bombardovao Srbiju (a nekoliko dana i Crnu Goru ), u tom zločinačkom poduhvatu su, zajedno sa još 18 drugih država članica Severnoatlantskog saveza, učestvovali i nemački bombarderi. Nažalost, za taj zločinački poduhvat  dosad niko nije odgovarao, a nema mnogo nade ni da će se to ikada dogoditi. Sve tužbe  su odbijane zbog “nenadležnosti suda”, te su tako  za bombardovanje očito bili krivi sami Srbi, koji su ga “izazvali” .

Srbija je zatim još jednom kažnjena: oduzete su joj Kosovo i Metohija da bi se tamo  sagradila američka vojna baza “Bondstil” i stvorila nova albanska država na Balkanu. Što se najzad i dogodilo kada je 2008. godine proglašena republika Kosovo. Razume se, Nemačka nije propustila ni ovu priliku da učini nešto na štetu naše zemlje. I ona je među prvima priznala novu “državu” na teritoriji Srbije.  

Premijera, međutim, ne zanima prošlost, već je okrenut budućnosti i prijateljskim odnosima sa nekadašnjim pa i ne tako davnim neprijateljima. Stoga je i veoma zadovoljan ishodom berlinskih razgovora. Zaklinje se  gđi Merkel će Srbija biti pouzdan saveznik Nemačke, dok našu javnost umiruje porukom da iz Nemačke nema novih  zahteva ( tačnije: ucena ). Možda je to i tačno, verovatno su ocenili da nas treba pustiti  da se malo opustimo i odahnemo, da  zatim – dok  budemo  koračali ka  dalekoj i nedostižnoj Evropskoj uniji -  počnu da postavljaju pitanja ulaska u NATO, uvođenja sankcija Rusiji ili Republici Srpskoj, osamostaljenja Vojvodine..i čega im drago.