Srpski tragovi Borisa Berezovskog, ili istina o borbi protiv korupcije i prijateljstvu sa Rusijom

Krajem marta ove godine svetsku javnost je uzburkala smrt Borisa Berezovskog, ruskog tajkuna koji je umro razočaran i depresivan, dok je njegovo pokajničko pismo Putinu poslužilo kao potvrda da mu ogromno bogatstvo stečeno pljačkanjem sopstvene zemlje nije donelo ni duševni mir ni spokojnu smrt. U Rusiji su Berezovskog teretili za pljačku 110 miliona dolara državne imovine, a protiv njega su vođeni istražni i sudski postupci povodom 13 krivičnih dela. Zbog toga je je početkom 2000-ih bio primoran da ode u Veliku Britaniju, gde je 2003. dobio politički azil. Da bi sprečio zaplenu imovine, svoje poslovne aktivnosti je potom vodio daleko od očiju javnosti, preko mreže različitih holdinga, trustova i fondova, u kojima su odnosi uvek bili vrlo zamračeni, a vlasništvo nejasno.

Dok je još bio živ, rusko državno tužilaštvo je prodajom njegove imovine u Rusiji obezbedilo povraćaj 109 miliona rubalja, a vlasti ni posle njegove smrti ne odustaju od nastojanja da se domognu njegove imovine u inostranstvu. Zbog toga je i Srbiji u oktobru prošle godine upućen zahtev da se zamrzne imovina pokojnog tajkuna, odnosno kompanije kojima raspolaže investicioni fond Salford, odnosno Denjub fuds grupa. Reč je o kompanijama koje spadaju među najbolje u Srbiji, i to su između ostalih i Imlek, Mlekara Subotica i Knjaz Miloš. Do sada se verovalo da iza ovih kompanija stoji srpski biznismen Milan Beko, ali se ispostavilo da je verovatnije da je Beko kupovao ove firme za račun ruskog tajkuna, a da je fond „Salford” bio samo „menadžer investicije”, dakle firma koja je za određenu naknadu upravljala poslovanjem ovih kompanija.

Vrednost imovine Borisa Berezovskog u Srbiji procenjuje se na između 300 i 400 miliona evra, ali se ne zna kada će biti utvrđena, ako uopšte bude utvrđena, pripadnost srpskih kompanija sada pokojnom oligarhu. Naime, Viši sud je u julu doneo odluku da se zabrani raspolaganje imovinom ovih firmi, ali je potom Apelacioni sud prekjuče doneo novo rešenje kojim se u potpunosti poništava prvostepena odluka „zbog niza propusta koje je napravio Specijalni sud“, koji, prema saopštenju Apelacionog suda takođe nije u potpunosti dokazao da je Berezovski bio njihov vlasnik.

Moskva, međutim, ima čvrste dokaze da je Berezovski zaista kontrolisao firme u Srbiji i da je u smutnim vremenima srpske tranzicije novcem opljačkanim u Jeljcinovoj Rusiji, između ostalog, proširio poslovanje u Srbiji, uz ozbiljne sumnje i da je aktivno uticao i na političke odnose u našoj zemlji. A da je on stajao iza kupovine Imleka, potvrđeno je i na osnovu zvanične provere Komisije za hartije od vrednosti još početkom 2003. Berezovski je tada potvrđen kao jedan od vlasnika u Holandiji registrovanog New World Value Fund, čijom je aktivom upravljao fond Salford. Ovaj slučaj je zato i test i za Srbiju – njegovo rasvetljavanje bi potvrdilo rešenost vlasti za ozbiljnu borbu protiv korupcije i njenu iskrenost u održavanju dobrih odnosa sa Rusijom.

Za sada, nažalost, pokazuje se da su i jedno i drugo samo iluzorna očekivanja, a najverovatniji ishod ove afere je da će se sudski proces otegnuti dovoljno dugo dok tragovi Berezovskog u Srbiji potpuno nestanu. To što će Srbija dobiti ozbiljan problem u odnosima sa Moskvom, koja verovatno neće tako lako preći preko pranja novca opljačkanog u Rusiji u prijateljskoj zemlji, domaće pandane Berezovskog svakako ne brine – a i Evropska unija u svom spisku 24 sporne privatizacije dostavljenom srpskim vlastima nigde nije spomenula ruskog tajkuna koji je pokradene milione i milijarde trošio u Londonu. Zašto bi se onda u i Beogradu iko brinuo?