Smrtonosna opomena, ili šta zna jedan londonski student o Srebrenici, a ne zna o Bratuncu

BBC je 6. jula gledaocima u Britaniji prvi put prikazao svoj polučasovni dokumentarni film “Smrtonosna opomena. Ponovo u Srebrenici”, a tri reprize su usledile već 18. jula. I verovatno će ih biti još. BBC je, što je jasno već iz naslova, dok su stručnjaci iz Forin ofisa smišljali, pisali i prepravljali svoju rezoluciju za Ujedinjene nacije, uradio svoj deo posla, te se i on uspešno uklopio u kampanju za još jedno obeležavanje srpskog naroda kao genocidnog.

Novinarka-narator Mirijam Fransoaz-Sera i reditelj Gilijen Bankroft procenili su da će gledaocima srebreničku tragediju najbolje predstaviti ako se u ovom dokumentarcu pojave i četvoro engleskih dvadesetogodišnjaka i time posebno istakne koliki je bio zločin likvidacija mladića muslimana koji su 1995. bili njihovih godina.

Engleski Telegraf objavio je 19. jula utiske jednoga od njih, Abdule Faruka, studenta medicine iz Londona. On najpre kaže kako je znao ponešto o genocidu u Evropi tokom Drugog svetskog rata, ali da je pravo značenje te reči shvatio tek kada je u Memorijalnom centru u Potočarima gledao video-snimke sa scenama ubijanja zarobljenika.

“Strašno je”, piše on, ”što smo mi, Evropljani, dopustili da se istorija ponovi na takav način, a još je gore što se za taj masakr od pre dvadeset godina a veoma malo zna, iako je ovde ubijeno 8.000 ljudi. U znak saosećanja sa njihovim porodicama, trebalo bi da ih se svakog 11. jula sećamo, isto onako kao što se sećamo žrtava iz Drugog svetskog rata. Istina, Evropski parlament usvojio je 2009. godine rezoluciju o Srebrenici, ali je Ujedinjeno kraljevstvo jedina država koja ju je dosad zvanično prihvatila. Sramota je što su obaveštajne službe znale da će general Mladić zauzeti Srebrenicu kako bi je `očistio`, ali su hiljade ljudi stradale jer Ujedinjene nacije nisu ništa preduzele da to spreče.”

Abdula Faruk odbio je da se rukuje sa predsednikom opštine Srebrenica Milošem Milovanovićem “ne zato što je Srbin”, kako kaže, "već što negira da se ovde dogodio genocid”. A pošto kasnije dodaje kako je neshvatljivo što je Rusija sprečila usvajanje britanske rezolucije u Ujedinjenim nacijama, verovatno bi odbio i pruženu ruku nekog Rusa (razume se, ne što je Rus - već što ne priznaje genocid).

Pre povratka u Englesku, Faruk i njegovi engleski vršnjaci posetili su u Sarajevu Memorijalnu galeriju Tarika Samaraha, umetničkog i dokumentarnog fotografa bosansko-sudanskog porekla. Galerija ima preko 2.000 fotografija mladih, sredovečnih i starijih ljudi koji su pre dvadeset godina ubijeni u Srebrenici.

Na kraju teksta. Faruk kaže kako ih je Samarah zamolio “da u Englesku ponesu i deo patnje ljudi sa kojima su se sretali i da pričaju o tome šta se ovde dogodilo 1995. kako se ne bi zaboravilo”, a što on i počinje svojim napisom.

Mladi medicinar iz Londona ne zna jer nije ni imao prilike da čuje ko je i kako počeo građanski rat u Bosni i Hercegovini, ni šta je sve prethodilo krvoproliću u Srebrenici, a svakako mu ništa ne znače ni Bratunac, Kravica i imena drugih sela iz okoline Srebrenice. Nije mnogo verovatno da su mu pričali o “podvizima” Nasera Orića, koji je sa svojim vojnicima noći provodio ubijajući u srpskim selima seoske stražare i civile, a dane u Srebrenici pod okriljem Unprofora. Niti je ikad čuo za masakr u Kravici na pravoslavni Božić 1993, za ubistvo 49 meštana, među kojima je najmlađa žrtva bio dečak od četiri, a najstarija starica od osamdeset četiri godine. Spaljeno je tada i nekoliko stotina kuća, pravoslavna crkva sravnjena sa zemljom, a groblje prekopano. Tokom građanskog rata 1991-1995. godine u čitavom kraju oko Srebrenice ubijeno je 3.267 Srba i Srpkinja.

Pre četiri godine norveški novinar-istraživač Ole Flim režirao je dokumentarni film “Srebrenica - izdani grad”. Ko zna da li je budući lekar iz Londona imao priliku da ga vidi, ili je – ako jeste – ocenio da je neobjektivan. Možda bi se njegovi stavovi o krivcu i žrtvi izmenili da je u Bratuncu posetio spomen-sobu posvećenu srpskim žrtvama, da je gledao video-snimke njihovog stradanja. No, kako se to nije dogodilo, Abdula Faruk će verovatno ostati u uverenju kako je shvatio šta se događalo tokom građanskog rata u Bosni i da se nikade neće zapitati da li priča koju mu neprestano nameću ima možda i drugu stranu. 

Dok će se oni nepopravljivi optimisti koji još veruju u englesku floskulu fer-pleja i nepristrasno i uravnoteženo izveštavanje BBC prilično načekati da se gđa Mirijam Fransoaz-Sera i g. Gilijen Bankroft sa svojom ekipom pojave u Bratuncu.