Slučaj „Nacionalni građanski“ – još jedan autogol vlasti

U junu ove godine u novosadskom dnevnom listu Nacionalni građanski objavljena je analiza izveštaja Vlade Srbije o trenutnom stanju odbrane Srbije  Izveštaj, o kom su poslanici raspravljali na zatvorenoj sednici 14. juna izuzetno je zabrinjavajući, s obzirom na trenutnu tešku situaciju u zemlji, a posebno na severu Kosova. Istovremeno, on svedoči do kog je nivoa srozana Vojska Srbije, i do kog stepena zapuštenosti je i vojsku i celokupnu odbranu zemlje dovela „demokratska vlast“ i njeni vojni ministri, od Borisa Tadića do Dragana Šutanovca.

Zaključak analize koja nosi oznaku „strogo poverljivo je da je odbrana slabo pripremljena i da država nije spremna za rat[1]. U izveštaju se navodi da su pripreme državnih i organa državne uprave za odbranu loše, da državni organi u svom delokrugu nadležnosti nisu ni predvideli poslove odbrane, da su kadrovi uglavnom nestručni, kao i da nema uslova za čuvanje dokumenata i planova odbrane. U analizi se pominje i “neadekvatan odnos“ menadžmenta pojedinih velikih javnih preduzeća prema pripremama za odbranu, a neodgovornost države ide dotle da se čak i ne zna s koliko ljudi u slučaju rata, Srbija raspolaže. Tek prošle godine je počeo postupak prikupljanja podataka o ukupnom stanju ljudskih resursa u sistemu odbrane, ali je, kao se navodi, “nemoguće prikupiti podatke zbog neodgovornog odnosa pojedinih ministarstava i većeg dela opština i gradova”.

U izveštaju se takođe konstatuje da ubojna sredstva nemaju gde da se skladište, da nema para za održavanje radarskih i vazduhoplovnih sredstava, za održavanje objekata i opreme, i da je zbog zastarelosti teško održavanje opreme. Naoružanju i vojnoj opremi na skladištima uglavnom je istekao rok, dosta toga se čuva na otvorenom pa degradira, a motorna vozila uglavnom su starija od 20 godina.

U bivšoj Jugoslaviji nekad su kružili vicevi o albanskoj vojsci i njenoj tehnici, a danas bi se takvi vicevi izgleda mogli satima pričati o Vojsci Srbije. Nekad ugledna i moćna vojna sila tako je putem „reformi“ svedena na nivo loše organizovanog streljačkog kluba ili lovačkog društva, a ukupno stanje vojske i odbrane i ne ostavlja ništa drugo predsedniku i Vladi da suočeni sa pretnjama sa svih strana mašu maslinovim grančicama i mole za milost dok država polako klizi ka raspadu. U svakoj ozbiljnoj državi ovakav izveštaj bi izazvazvao težak skandal i postavio pitanje odgovornosti svih nadležnih za očajno stanje vojske i odbrane, ali pošto je Srbija dugogodišnjim radom njenih reformatora svedena na nivo trule banana-države, državni organi su krenuli o obračun sa onima koji su ovu analizu izneli na uvid javnosti.

Prema odredbama Krivičnog zakonika, Zakona o tajnosti podataka i Zakona o javnom informisanju, odgovornost za odavanje tajne snose nosioci javne vlasti kojima je, po tačno utvrđenim procedurama, dozvoljen pristup poverljivim informacijama. Međutim, tužilaštvo u Novom Sadu je početkom oktobra podiglo optužnicu protiv novinarke Nacionalnog građanskog Jelene Spasić i njenog urednika Milorada Bojovića, koji se terete za teško delo odavanja državne tajne, a optuženi su i za pomaganje u istom delu trećem, N. N. licu čiji identitet dvoje novinara nisu želeli da otkriju. Izveštaj Vlade je narodnim poslanicima poslat na kućne adrese, a jedan ili više njih su očigledno bili mišljenja da za njega treba da sazna i javnost, a vlasti sada preko optužbe novinarima nastoje da saznaju identitet poslanika koji im je izveštaj prosledio. Da bi skandal bio još veći, optužnica je podignuta bez sprovođenja istrage, što znači da se protiv novinara vodi hitni postupak, a njome je predviđeno tajno suđenje, što je suprotno svim evropskim konvencijama i presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.  

Podizanje ovakve optužnice pokazuje da srpska „proevropska“ vlast ne preže ni od staljinističkih metoda da bi prikrila svu svoju bedu i sramotu, ali ohrabrujuće je to što su protiv procesa novinarima odmah složno protestovala sva novinarska udruženja, više nevladinih organizacija. Glas protiv krivičnog progona novinara podigli su i Rodoljub Šabić i Verica Barać, a peticiju UNS-a protiv optužnice je do sada potpisalo više od 360 novinara. Svi odavno vide da je car go, a sve manje ljudi se usuđuje da to i krije.