„Skidanje ljage“ kao doprinos „međunarodnoj pravdi“

Dočekasmo i taj dan! Neprekinuti zahtevi Srbiji da ispuni haške uslove za približavanje EU ispunjeni su: general Mladić je uhapšen. Vest je urbi et orbi brzinom munje prostrujala. Začudo, prvo iz Hrvatske, pa iz zgrade Predsedništva Republike Srbije. Ali, ostavimo novobratstvo sa Hrvatima. Kako su ocenili ovaj događaj Srbi?

Državna vlast se u liku svog prvog čoveka samonahvalila na dva načina. Najpre su istakli «ponos zbog hapšenja» a zatim dodali «da je skinuta ljaga sa Srbije, njenih građana i čitavog srpskog naroda». Delovi vladajuće kreacije su na sličan način suparlatisali hapšenje, pri čemu su neki tvrdili da se general Mladić hapšenjem «oslobodio» a drugi je iz glavnog grada pokrajine autorasizmom opalio po izbeglicama u Vojvodini.

Ponos i skidanje ljage su bili samo dodatak na refren da je ovim otvorena staza prema EU, da više nema prepreka za sticanje statusa kandidata za približavanje EU.

Kako su reagovali oni u čije ime je govorila vlast? Dakle - srpski narod. U Republici Srpskoj ni zrnce od beogradskog ponosa i ljage. U Srbiji različito. Delovi mladih nisu slušali predsednika već su izašli na ulice. Veći deo opozicije dostojanstvenije i poštenije od vlastodržaca. A mediji po pravilu žalosno. Kao hor koji nije neko vreme vežbao. Ali, kada se saberu ličnosti koje su defilovale na ekranima sa nacionalnom frekvencijom, posebno na javnom servisu, može se slobodno tvrditi da mi uopšte nemamo javno mnjenje, kompetentno i kritičko. To su bili prazni govori tek da se popuni program. A jedan koji se ističe nečuvenom jezičkom agresijom u najstarijem štampanom mediju na Balkanu, zapisao je da je hapšenje Mladića «vojni i politički sunovrat i epilog višegodišnjeg nepristajanja na stvarnost i ignorisanje istorijskih pouka». Dakle, taj genije od novinara se zapravo angažuje u tome da su Srbi trebali da nestanu u BiH i da jedino za njih nije važilo pravo samoodbrane. Na tu stvarnost su Srbi trebalo da pristanu!? A najveći stepen saglasnosti u proizvedenoj javnosti svakako je prigušeni pesimizam u pogledu otškrinutih vrata EU.

Tako, ostala je na kraju reč «ljaga». A ona znači samo to da aktuelna srpska vlast ne vidi da su se Srbi borili za svoja prava na prostorima bivše SFRJ, da je u toj borbi bilo zla samo na njihovoj strani i da, na kraju krajeva, Srbi treba da prime krivicu za ratne sukobe 90-tih godine. Oni su se, ispada, borili jer nisu imali šta da rade!

Tako naša državna vlast. A kako inostrana, evropska, natovska? Pohvalne izjave stranih bivših i sadašnjih državnika dolaze u slapovima. Posebno treba istaći pohvale onih državnika NATO država koje su ratovale protiv Srba i Srbije. Ključna reč u tim počastima na adresu vlasti u Srbiji, svakako je ona o «pravdi za žrtve». Na vest o hapšenju generala Mladića, prva reakcija zvaničnika vodećih evropskih država bila je da se treba setiti žrtava, a prvi čovek UN je lako izjavio da je to značajan dan za «međunarodnu pravdu».

Izgleda da se prvi i jedni put u istoriji dogodilo da su u ratnom sukobu postojale samo žrtve jedne ratujuće strane. Pri tom nije potrebno strogo odvajanje civilnih žrtava od žrtava različitog uzroka. Važna je reč etnički opredeljene žrtve. Kao da žrtava na drugoj strani nije bilo? Naravno, radi se o srpskim žrtvama, koje se bestidno ignorišu.

Nešto je zabrinjavajuće u ovim inostranim izjavama o «pravdi za žrtve». Domaća vlast će se promeniti, ali međunardni kurs prema Srbima - teško. Otuda nespokoj. Da li oni koji ovako proslavljaju hapšenje generala Mladića misle da Srbi zaboravljaju svoje civilne žrtve u NATO bombardovanju. Da li veruju da smo glupi pa da podržimo «međunarodnu pravdu» za žrtve u Bosni, a da za svoje prihvatimo «međunarodnu nepravdu». A ako je tačno da je ambasador nama prijateljske države izjavio da «Srbi moraju da objasne deci da je bombardovanje bilo opravdano», onda je bez svake sumnje, svet krenuo naopačke. Prisećam se reči jednog umetnika da se «čudovišta rađaju i uz pomoć razuma».

Dakle, haške sudije kreću na još jedan posao. Odmeravaju pravdu za krivice. Neki predmeti nikada neće doći na sudski sto. Za hiljade i hiljade srpskih žrtava, proteranih iz Hrvatske i Kosova i Metohije, ubijenih u Bosni i Hercegovini i Republici Srbiji, nema «međunarodne pravde». Naoružanoj nepravi ne može se ništa, ali pamćenje i moralna osuda može. Samo da to ne izgubimo.