Širenje optimizma i kritičko mišljenje

Mora li demokratija kao način političkog mišljenja da se neprestano hrani optimizmom ili je za nju važnije na koji način se odnosi prema pravu na kritičko mišljenje. Iskustva pokazuju da demokratija ne opstaje na ispraznim marketinškim kampanjama već na realnom sagledavanju društvenih odnosa za koje je neophodno postojanje kritičkog dijaloga, a samim tim i razvoj kritičke misli. Sudeći po izjavi Borisa Tadića na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke on smatra da je jedna od njegovih predsedničkih dužnosti da neprestano širi i podstiče atmosferu optimizma u društvu iako sve ide u prilog tome da je za to sve teže naći razlog.

Podstrekivanje optimizma pripada nekim prošlim vremenima kada su se političke obmane lako pretvarale u svevažeću istinu i kada se laž prihvatala kao nužni deo političkog života prepunog svetle budućnosti. Ali šta ćemo sa realnošću u kojoj više nema mesta za samoobmanu i optimizam već je došlo vreme da se istini pogleda u oči. Ne pomaže tu nikakva mantra o ekonomskom patriotizmu, nepristojno bogatim tajkunima i građenju mostova kojim se kupuje legitimitet i neka vrsta političke indulgencije.

U izjavi o optimizmu predsednik Demokratske stranke rekao je: „Preduslov za ostvarivanje ambicioznih razvojnih planova je stvaranje novog optimizma, jer bez vere u bolju budućnost ona i ne može biti bolja. Nema ništa lakše nego biti ciničan i pesimista. Sedeti u prikrajku, kritikovati i ometati. Nama nije potrebna nekritička podrška, već ozbiljna kritika ali i optimizam. Samo sa novim optimizmom i patriotizmom možemo savladati nasleđene probleme.“ Iz ove izjave vidi se da predsednik Demokratske stranke smatra da je kritičko mišljenje remetilački faktor u društvu. Tu je i neizbežno podsećanje da kritičko mišljenje donosi neprihvatljivi cinizam, nedostaje samo dobro poznata ideološka poštapalica o podmetanju klipova u točkove razvoja. Suština kritičkog načina mišljenja sadržana je u težnji da se postigne što objektivniji i slobodniji pristup elementarnim činjenicama i to bez tzv. pragmatičnih političkih kalkulacija i sledbeničkog zaklinjanja u zvaničnu dozu državnog optimizma.

Ne može kritička misao, ma koliko gorka bila, biti izraz nekulture, naprotiv ona je odraz kulture i dostojanstva bez koga nema osnovnih uslova za demokratski razvoj društva. Pozivanje na širenje optimizma samo je izraz ideološkog ćorsokaka, nemoći i nespremnosti da se osmisli produktivan kritički dijalog o najvažnijim pitanjima našeg društva. Nije slučajno rečeno da su pesimisti u stvari samo dobro obavešteni optimisti. Zato nama danas nije potreban stranački spinovan optimizam, već realno sagledavanje stanja i perspektiva našeg društva, a to podrazumevanje osluškivanje kritičkog načina mišljenja ma koliko ono narušavalo medijsku sliku o najboljem od svih svetova.