Sedam decenija od gašenja Grolove “demokratije”

Osmog novembra 1945. godine izašao je poslednji, sedmi broj Demokratije, prvog i jedinog opozicionog lista u tadašnjoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji. Njen glavni urednik bio je Milan Grol (1876-1952), srpski književnik, dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i političar, a kao izdavač je potpisan Nikola D. Jeremić.

List, koji je izlazio četvrtkom, prvi put se pojavio pred čitaocima krajem septembra 1945. U romanu Prizraci, Svetlana Velmar-Janković piše: “List Demokratija prestao je da izlazi. Bio je zabranjen.”Prva rečenica je tačna, druga nije. Prema pisanju Politike od 15. novembra 1945, očigledno je da Grolova Demokratija nije zabranjena, već da su je komunističke vlasti uobičajenom i efikasnom smicalicom lišile usluga štamparije.

Demokratska i otvorena borba koju je Milan Grol, tada predsednik Demokratske stranke, poveo protiv crvenog jednoumlja svakako je bila u prst u oko vlastima, ali je list, ipak, izlazio. Titova vlada želela je da predstavi zapadnoj javnosti kako je u Jugoslaviji moguće javno objavljivanje i stavova koji se razlikuju od zvaničnih.

Privid trpeljivosti, ipak, nije dugo trajao. Štampano je ukupno sedam brojeva Demokratije, a poslednji je izašao uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, održanih 11. novembra 1945. To, u pravom smislu reči, i nisu bili izbori, već njihova svojevrsna imitacija. Birači su imali priliku da se tajnim glasanjem izjasne za listu Narodnog fronta (koju si činile KPJ i nekoliko manjih stranaka) ili da svoje kuglice ubace u kutiju bez ikakve oznake, u narodu nazvane “ćorava”. Ona je imala za cilj da se na biračka mesta privuku i oni koji nisu želeli da glasaju za Narodni front jer je, kao i uvek, odziv bio veoma važan.

U jednom broju Demokratije ovako je opisan taj privid izbora:

"Lovci štiglica namažu granu drveta lepkom, i uz nju privežu jednog štiglica koji treba da namami druge. Kutija bez liste, bez kandidata, ima zadatak da privuče birače u glasačku sobu i uveća učešće naroda u glasanju. Birač sad može slobodno da spusti glasačku kutiju gde god hoće, pa i u kutiju bez liste, ostala procedura, prebrojavanje kuglica po kutijama, briga je nadležnih biračkih odbora i komisija.”

I pesmica u jednom drugom broju Demokratije takođe je posvećena ovim i ovakvim izborima:

“Nemoguća tu je trka,

samo jedan konj se trka.

Ko je brži od zelenka?

-Sustiže ga samo senka!

To jahaču kvari slavu,

preteče ga konj – za glavu!

Al i njemu ćar je lepa

Jer je brži on od repa!”

U to nesrećno doba, komunistička vlast je delila građane na "akciju” i “reakciju”. Komunisti i svi oni koji su im se priklonili spadali su u prvu grupu, a ostali, sa drukčijim stavovima, bili su svrstani u “reakciju”. A nju je trebalo neprestano obeležavati i plašiti.

U Borbi 1. oktobra 1945. objavljen je izveštaj sa nekog narodnog zbora, na kome je Moša Pijade ovako grmeo: "Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta! Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije! Taj će glasati za fašističke i četničke uniforme, za najveću izdaju koju je srpski narod ikada doživeo!”

Demokratska stranka odlučila je da ne izlazi na izbore i o tome je Demokratija pisala već u prvom broju. Svojim članovima i simpatizerima savetovala je da – kako ne bi imali neprilika – izađu na birališta i svoje glasove ubace u kutiju bez liste.

Kada je Komunistička partija, maskirana u Narodni front, ubedljivo pobedila na izborima 11. novembra 1945. "reakcionare i fašiste", prestala je potreba da se na Zapad šalje lažna slika o slobodi štampe u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji.

Umesto osmog broja Demokratije, koji je trebalo da izađe 15. novembra i, verovatno, na svoj način opiše “najdemokratskije izbore ikada održane”, upravo toga dana, nekom “slučajnošću”, u Politici je objavljen tekst čiji su autori, navodno, bili grafički radnici “Privrednog pregleda”, a koji doslovce glasi:

“Mi, grafički radnici i radnice, zaposleni u štampariji `Privredni pregled`, u kojoj se štampa Demokratija, dajemo sledeću izjavu:

Videvši da list Demokratija napada i kleveta tekovine naše narodnooslobodilačke borbe, bili smo prinuđeni već jednom da iznesemo pred čitavom javnošću mišljenje nas radnika i radnica koji radimo na štampanju Demokratije. Kako je svaki list Demokratije bio sve bezobzirniji u svom pisanju, a kulminacija je poslednji broj, to smo mi, radnici i radnice, odlučili da ga nećemo više nikada odštampati, jer drsko napada naše Jedinstvene sindikate, za koje smo se mi decenijama borili i za koje su naši najbolji drugovi dali svoje živote. Za te sindikate Demokratija tvrdi da su tipa Jugorasa i Srbozara. To je najveća kleveta za ceo naš sindikalni pokret koji je zasnovan na potpuno dobrovoljnoj osnovi. Mi, grafički radnici, članovi slobodnog Jedinstvenog sindikata, najbolje pokazujemo svoju jedinstvenost time što odbijamo zauvek štampanje Demokratije i svih sličnih listova koji bi se pod bilo kakvim imenima pojavili u budućnosti.”

I pošto je Demokratija obeležena ovako “spontano” i, nesumnjivo, jednoglasno (lako je zamisliti kako bi se proveli onaj radnik ili radnica sa drukčijim mišljenjem), bilo je jasno da se više nijedna štamparija neće usuditi da štampa glasilo Demokratske stranke.

Izbore za Ustavotvornu skuštinu DFJ 11. novembra 1945. pratili su kao kao posmatrači i engleski parlamentarci, koji su bili i u poseti kod Josipa Broza. Kada ga je jedan od njih upitao šta se dogodilo sa Demokratijom, on mu je odgovorio da su radnici odbili da je štampaju i da vlast to mora da poštuje. Englez je bio veoma zadovoljan objašnjenjem, a pogotovo Titovim uveravanjem da glavni urednik neće biti uhapšen.