Sa barikade, s ljubavlju

Danas mi je divan dan, danas mi je rođendan. Da sam pre mnogo godina mogao da biram da li da se rodim ili ne, pa još da sam mogao odlučivati na bazi informacija iz naših medija, rekao bih - NE? Zašto da se rađam kad sam već samim rođenjem - kriv? Ko voli krivca? Ali, ko te pita? Ćuti i plivaj. Kriv si čim si rođen, ako si Srbin.

Konkretan povod za remećenje jednog svečanog dana u mom životu ,kada sam baš planirao da ga izlenčarim svečano i radno, je izjava savetnika za medije u Vladi Srbije, da je jedan Srbin iz Štrpca pretučen od strane nekoliko („između 10 i 160“) Albanaca, („Mladić je sinoć napadnut dok je brao pečurke i to je odgovor na nasilje na prelazu Jarinje, rekao je Mihajlović za Radioteleviziju “ B92)

Otkud Mihajlović zna zašto je dotični mladić napadnut? Ako je i napadnut kao  berač pečurki, možda je to bilo zato što je inkriminisanu radnju radio po mraku? Time su napadači (a savetnik već zna da su Šiptari)  možda sprečili da po mraku berač ne ubere i neku otrovnu, pa da je „proturi“ preko Jarinja ili Brnjaka  u Rašku ili, ne daj Bože, Novi Pazar .  Uz večito pitanje zašto mi moramo da rabimo moždane vijuge kako bi opravdali: Nasera Orića, Azema Vlasija, braću Bitići, i slične zlikovce, i sve to podvodili pod poslovičnu „srpsku gostoljubivost“, Šta je to što nas sprečava da kažemo da su žeteoci u Starom Grackom, dečaci u Goraždevcu i Srbi svuda gde ih ima - žrtve, a ne „legitimne mete“. Zašto mi to sami sebi radimo?  

Ako je dotični mladić napadnut u Štrpcu, kakve to ima veze sa nekim događanjem u Jarinju?  Zašto savetnik dovodi u vezu događaje, lokacije i/ili pečurke? Zato što se matrica krivice u nama primila. Možda bih se i ja, da sam savetnik u srpskoj vladi, „primio“ na istu foru, jer je to neminovno kada ste izloženi svakodnevninim „treninzima“, ali srećom nemam veze sa evropskim integracijama, pa vas mogu izvestiti sledeće da i vas evropske integracije ne bi uspavale.

Okupacione vlasti u Prištini su izračunale da od Kikinde i Požarevca više kupuju, nego što ukupno proizvedu u firmama koje su proizvodile pre okupacije Kosova. Sa druge strane, u letnjim mesecima može se preživeti i bez „plazma keksa“ i bez crepova. Sa treće strane, ovo je vreme kada sve što radi, gamiže i živi po zapadnoj Evropi, provodi dane na Kosovu ili u Metohiji (a da nisu Srbi), u to vreme se žene, udaju, i donose  značajnu količinu novca. E takav grenutak je, nadam se samo u glavi Hašima Tačija, odabran za konačan obračun sa preostalom srpskom kompaktnom teritorijom, koju „Beograd“ pogrešno zove – severom.

U vreme kada se na Kosovu ukorenila klima nenapadanja, zamora od nasilja i kakve-takve organizovanosti,  u „Prištini“ pada odluka da se krene u zaposedanje policijskih (a ne - „graničnih“, ili „carinskih“, dragi savetnici), punktova: Brnjak i Jarinje. Po `ladu da ih ne poznadu` jedinice specijalne policije ROSU (u daljem tekstu OVK), kreću u akciju. Momci odgojeni na mitu o besmrtnosti Skenderbega, junaštvu Adema Jašarija kreću u Leposavić i Ibarski Kolašin, kao na baklavu. Ali...

Srbi, kojima taj poslednji čin raspada SFRJ, upravo znači svlačenje kože s leđa, prekid veze sa maticom, pokušavaju da alarmiraju uspavanu Maticu, da joj preti nestanak. Institucionalizovanim jedinicama OVK spremaju neprijatan doček. Koliko god se borac u bornim kolima osećao delom mita o Ademu Jašariju, zašao duboko u teritoriju  gde taj mit i nema neku prođu, počinje da shvata da mu to ne treba. Stoga „vlasti u Prištini“, prilikom mobilizacije saopštavaju da OVK ide da zaposedne granične prelaze prema Albaniji, kako bi odziv a i borbeni moral bio bolji. Iskusni borci OVK znaju da se u Leposavić, a tek Ibarski Kolašin ne može ušetati tek tako.

Srbi postavljaju barikade, i to je već poznato. Vode se kao bajagi neki pregovori, i to je poznato. U OVK pozadini, između Prištine i Kosovske Mitrovice, kreću se brojna vozila sa albanskim zastavama (i registarskim oznakama „UÇK“) , sa radija sikću nervozni glasovi Adema Demaćija i Azema Vlasija koji pominju „Balvan revoluciju“. Sa šiptarske strane podgreva se ratna atmosfera. Prosipa se retorika sa hrvatskih medija („srbo-ćetnićke snage“ i sl.). Ko nije na Kosovu nikad živeo, ne seća se prisnih šiptarskih veza sa Zagrebom. Prekjuče je ta saradnja otišla do nebeskih razmera. Naime, hrvatski helikopteri su prebacivali OVK na prelaz Jarinje. Doduše, ostavivši ih „na kiši“, hrvatske helikopterdžije ih napuštaju. Vraćaju se u bazu. E tada nastaje spektakl.

Srbi, koji nemaju kud, i kojima odbrana ta dva policijska punkta bukvalno znači život, gledaju u srpskog pregovarača Stefanovića kao u spasioca i predstavnika države Srbije. Ovaj, pak, koliko god inače bio prevejan, po prvi put se sreće sa situacijom „dža ili bu“! Popuštanje znači pad ne samo „severa“ nego celog Kosova (a o ostatku Srbije da i ne pričamo). Bledog lica, Borko saopšatava da se nešto dogovorio, ali da za svaki slučaj narod bude pripravan ako „neko“ prekrši dogovor.

Narod čitavu noć, do zore,  provodi na punktu u selu Jarinje, kako ne bi OVK isti zaposela. Nemački general, komandant Kfora, koji je Borku  nešto „obećao“, kupuje vreme. Ne odgovara na telefonske pozive čitav dan . Čeka da se smrači. Okupljeni narod to shvata kao želju da izvrda obećanje i dogovor sa Stefanovićem. U Bazi KFOR-a čuva 10 pripadnika OVK i 4 carinika da po mraku zaposednu policijski punkt Jarinje. A onda mladići, koji znaju da računaju vreme izviru i pale nesuđenu carinu. Brže-bolje, vlasti u Srbiji ih deklarišu kao huligane. Možda oni to i jesu, jer je značenje te reči u ovom slučaju irekevantno, ali ti momci su predupredili lukastvo nemačkog generala i njegovih naredbodavaca. Nakon paljevine punkta njegov jatakluk je propao. OVK sinoć nije imao šta da zaposedne.

Šta god naši mediji izveštavali (a mislim da je juče na Jarinju i na „severu“ bilo novinara kao u „najslavnija“ vremena raspada SFRJ), juče se u dolini Ibra odigrala veoma važna bitka za opstanak Srbije. Srbi sa „severa“ bili hrabri ili ne, nemaju izbora. Moraju se boriti. Oni od Matice ne traže ni pomoć u ljudstvu (tu „krug dvojke“ može ostati miran), ni u oružju. Srbima u dolini Ibra treba samo razumevanje. Ma koliko delovali grubo na SI-EN-EN-u, oni se ipak bore za sopstveni opstanak, a bogami i opstanak njihove države.

 S obzirom da naša vlada ima svetnike za medije, ali ne i za istinu, treba joj objasniti da je momak u Štrpcu pretučen ne zato što je brao gljive uveče, nego zato što je Srbin. Shvatiće valjda. Ima vremena. Ili možda nema?