Република Српска и "Санџак" - Ни исто, ни слично, ни налик

Дошавши на обележавање 26. годишњице од оснивања СДА у Новом Пазару, Бакир Изетбеговић је рекао да не види ништа спорно у томе што претходно није дошао у Београд, јер јелте, и званичници Србије често сврате у Бањалуку без да им Сарајево буде прва станица. Тиме је имплицитно направљено поређење и изједначавање Републике Српске и Санџака, што се Бошњацима дешава. Како их нервира свака назнака да би РС могла да се осамостали, они у тренутку огорчења истичу како би то довело до распада не само БиХ, већ и Србије. "Са којим би правом Србија онда могла да задржи Санџак", питају се они.

Са друге стране, Санџак институционално гледано – не постоји! Евентуално може бити поређен са регијама, као што су рецимо Банат, Семберија или Банија. Чак је и то врло упитно, јер су регије, по правилу, области оивичене неким рекама или планинским масивима, што у случају Санџака опет не постоји! Сам назив је за време Османлијског султаната означавао административне јединице у оквиру  државе, подобласти, делове већих пашалука. Тако је рецимо постојао и Сегедински санџак, на подручју Бачке. Област у Србији коју данас зову Санџак заправо је само произвољни назив за скуп 6 општина, Сјенице, Тутина, Новог Пазара, Прибоја, Нове Вароши и Пријепоља, од којих су Бошњаци већина само у прве три и то оне три које се не налазе на граници са БиХ, односно РС. Не поклапа се чак ни са Новопазарским санџаком, који је постојао на том простору, јер је он обухватао и делове Црне Горе, које истини за вољу и данас зову тако, али и Косовску Митровицу, коју више нико не доводи у везу са Санџаком.

Како ствари стоје на пољу демографије? Бошњаци, за које је констатовано да чине већину у три општине, сачињавају по попису из 2011. године 2,02% грађана Србије. Ако им се додају Муслимани (са великим М) има их 2,33%. Са друге стране, у Босни и Херцеговини живи преко 30 одсто Срба, чија Република Српска по Дејтонском споразуму заузима нешто мање од половине територије те земље. Уз то, Срби у БиХ имају статус конститутивног народа, док су Бошњаци у Србији само национална мањина.

Такође, поред тога што се РС и Санџак никако не могу поредити, ваља констатовати и да се и Србија и БиХ тешко могу изједначити. Формално-правно БиХ јесте легална држава (мада је стицање независности на референдуму који је бојкотовао један од три конститутивна народа врло упитно, чак и са те тачке гледишта), али да је легитимна и да има некакво веће упориште – нема.

Иако се бошњачки новокомпоновани историчари (који не могу да се сложе јесу ли Бошњаци Илири или Словени) својски труде да пронађу континуитет између садашње БиХ и средњовековне бановине/краљевине Босне, тако нешто не постоји. Јер, средњовековну Босну је заузео Османлијски султанат, након чега је формиран Босански пашалук, који је обухватао и Славонију и велики део Далмације. Што и није чудно, јер Османлије нису формирале пашалуке тако да представљају континуитет са државама које су се ту претходно налазиле. Исто тако ни Београдски пашалук није представљао континуитет раније српске деспотовине.

Оно јесте, и Србија је изгубила континуитет али су Срби путем цркве и гусларске традиције очували свест о претходној држави и вођени тим сећањем дигли су устанак 1804. године из којег је поникла модерна Србија. Са друге стране, исламизовани Срби (данас Бошњаци) током османлијске власти уопште се нису поистовећивали са (српском) државом Котроманића и љиљанима, већ искључиво са султанатом, те су себе, као и сви други муслимани у оквиру државе која је била подељена на милете, звали Турцима. Поистовећивање са богумилима је (пост)модерни вид идентитета који бошњачки интелектуалци ни сами нису баштинили у ранијим деценијама свог живота.

Тако да БиХ нема "хиљадугодишњи континуитет" како они ласкају себи, већ заправо "десетљетни", јер је настала 1943. године у Мркоњић Граду на првом заседању ЗАВНОБиХ-а и потврђена победом Титових партизана две године касније. Битно је напоменути и да је у новокомпонованој држави/републици, на попису 1948. године, који је уследио након усташког геноцида над српским народом тих простора, било 44,29 одсто Срба, 30,73 одсто Бошњака и 23,94 одсто Хрвата! Сам њен настанак је у великој мери био понижење за српско становништво те области, јер им, иако су били релативна већина, није омогућено да се уједине са матицом, тако што би цела БиХ, или макар њени делови са српском већином, постала део Србије.

"Није поштено да Срби имају и Србију и пола БиХ, а Бошњаци ништа", рећи ће они. Но, опет ће погрешити, јер то што имају није "ништа" – већ друга половина БиХ. То није мало. Заправо, то је много више него што рецимо имају Бугари и Грци који су током османлијске владавине прешли на ислам. За разлику од исламизованих Срба они немају никакве државе. Нити ће их имати.