Rasizam i satanizacija Srba kao stalna inspiracija zapadnih političara, novinara i diplomata

Danas se širom sveta smatra za rasizam kad se uvredljivo ili samo s omalovažavanjem govori o crncima, Azijatima, Arapima, Jevrejima ili muslimanima i homoseksualcima, i svaka – čak i bezazlena primedba ili kritika – može da podstakne osude za to uvek budne i osetljive javnosti ili bar njenih najistaknutijih članova.

S druge strane, takva ograničenja i slični obziri ne važe i kad se u zapadnim zemljama govori o srpskom narodu, pošto je on u tom delu sveta postao sinonim za sva moguća zla, a terminologija koja se upotrebljavala i upotrebljava za njega ima za cilj da satanizuje Srbe i – razume se - opravda terorističke napade članica NATO na Srbiju i Crnu Goru i sve moguće posledice toga zločina...

U tom cilju je, recimo, američki državni sekretar Lorens Igleberger govorio kako Srbi nisu mnogo pametni, američki pisac, glumac i politički komentator Morton Kondraks za njih je upotrebljavao naziv “kopilad”, Ričard Holbruk je koristio izraz “zločinačke ništarije”, dok je sadašnji potpredsednik SAD, DŽozef Bajden i nedavni nesuđeni domaćin našeg premijera, svojevremeno iskoristio CNN da obavesti svet kako su Srbi “zaostali, neuki i izopačeni”.

Ovakvi stavovi, javno izrečeni, kao što se i moglo očekivati, nisu izazvali nikakvo reagovanje raznoraznih svetskih organizacija i pojedinaca zaduženih za toleranciju i razumevanje među narodima. “Sudije” nisu autorima “svirale” čak ni prekršaj, a kamoli da su im pokazale žuti ili crveni karton.

Uostalom, ako se zađe malo u prošlost pronaći će se - a u vezi sa ovako lošim ocenama srpskog naroda - veoma zanimljivo razmišljanje engleskog književnika Lorensa Darela (1912-1990), čije je najpoznatije delo Aleksandrijski kvartet. Lorens Darel bio je sredinom prošlog veka ataše za štampu ambasade Velike Britanije u Beogradu.

Pre nekoliko godina izdavačka kuća “Gradac” objavila je izbor iz Darelovih pisama i eseja, Duh mesta. Iz pisama prijateljima koja su objavljena u ovoj knjizi vidljivo je autorovo neraspoloženje prema sredini u kojoj se zadržao kraće vreme. “Ovo je uparložena i grozna policijska država,” piše on.” ...Imaćemo prijatno zadovoljstvo da ovom tupavom narodu pomažemo i ohrabrujemo ga u nastojanjima da sruši svoju ideološku Palatu uživanja... Posle ove prljave i vlažne prestonice (Beograda) i njenih glupavih žitelja, Sarajevo je bilo praznik za oči... Ova zemlja mi je dojadila svojom utopijskom sadašnjošću (40% dece boluje od tuberkuloze) i još svetlije budućnosti koju nam svima obećava. Ne vidim kako ćemo moći da izbegnemo rat u sledećih nekoliko godina... Ovo mesto kao da je hiljadama milja daleko od Mediterana. Ravno, sa svih strana zarobljeno kopnom, nastanjeno svinjama, koje je nemoguće razlikovati od Srba i obratno...”

Nije poznato da li i današnji američki američki ambasador u Beogradu u potpunosti deli mišljenje nekadašnjeg atašea za štampu ambasade Velike Britanije, ali nema sumnje da se i on bavi proučavanjem mentalnog zdravlja srpskog naroda.

Pre nekoliko sedmica on je obelodanio svoja psihijatrijska zapažanja i neuvijeno saopštio svoju besplatnu dijagnozu za srpski narod. “Srbi su pomalo šizoifrenični”, kaže gospodin Kirbi, "srce vas vuče ka istoku, ali glava vas usmerava ka zapadu”. Zanimljivo je (ili možda i nije?), da ova izjava samozvanog psihijatra Stejt departmenta nije izazvala ni najmanje reagovanje našeg državnog vrha. Kao da je niko nije čuo.

Ni predsednik Republike, ni svi ministri u Vladi, pa ni svemoćni i svugde prisutni premijer nisu u njoj videli ništa neobično ni uvredljivo po srpski narod. Stoga u njoj i nisu zapazili više nego dovoljan razlog da se g. Kirbi označi kao “persona non grata”, posle čega bi on, po uobičajenom redu stvari, otišao u oproštajnu posetu kod Tomislava Nikolića, a Stejt department poslao u Beograd novog ambasadora.

No, kako se to nije dogodilo, g. Kirbi je i danas stanovnik našeg glavnog grada i može se sa sigurnošću pretpostaviti da on nastavlja da proučava mentalno zdravlje srpskog naroda, a koje procenjuje na osnovu spremnosti njegovih državnika da pokorno i bez roptanja ispunjavaju sve što od njih zatraži Vašington.

Za razliku od g. Kirbija, Lorens Darel je svoje mišljenje o Srbima i Beograđanima ostavio u pismima koje je slao prijateljima, dok je američki ambasador izrekao javnu uvredu srpskom narodu. To samo pokazuje koliko se vremena menjaju, pa sa njima i način ponašanja predstavnika moćnih zemalja prema vlastima i građanima slabih i malih država.