Radnička klasa odlazi na piknik

Ništa se, zapravo, dramatično novo nije dogodilo. Tako je to već godinama, ali je, evo, tek sada i javno puklo. Ovo je i inače vreme istine i skidanja maski. (Što reče jedan kolega – čak je i Šaban Šaulić posle mnogo decenija skinuo svoju čuvenu periku.)

Elem, prođe još jedan 1. maj. Još jednom su ekrane preplavile slike masovnih radničkih protesta širom sveta, ovoga puta, verovatno zbog krize, još masovnijih i još agresivnijih nego inače. Negde se protestovalo u tišini, dostojanstveno i preteći mirno, negde, pak, energično i nasilno. Samo su, još jednom, ulice Beograda i ostalih srpskih gradova bile praznično, čak sablasno – puste. Gotovo kao na slikama Đorđa de Kirika. Reklo bi se da samo u Srbiji nema nikakvih problema, da su radnici ovde zadovoljni, da ovde nema eksploatacije, bede i nezaposlenosti, rečju, da je Srbija jedno od retkih beskonfliktnih društava na ovoj planeti.

Rekoh, tako je to manje-više već godinama, ali je ovoga puta srpska radničko-sindikalna bruka bila obogaćena sa dva pikantna momenta. Najpre su Udruženi sindikati Srbije, na čelu sa Savezom samostalnih sindikata, svoje prvomajske demonstracije zakazali za 29. april, dakle, dva dana ranije – što je doslovno svetski kuriozitet. Prvi maj 29. aprila!? Pa čitava poenta je upravo u istorijskom i simboličnom naboju samog tog datuma, a demonstrirati može bilo ko i bilo kada. A onda je, valjda da bi obrazložio svoj izostanak i neučestvovanje svog sindikata u bilo kakvoj vrsti prvomajskih protesta, Branislav Čanak, lider zvanično druge po brojnosti sindikalne organizacije, ljutito prozvao radnike što za Prvi maj odlaze na piknik radije nego da protestuju po Beogradu. Odnosno, kako se poetski izrazio, naši radnici za Prvi maj „više vole da pojedu jagnje nego da izađu na ulicu i iskažu nezadovoljstvo“.

Svega smo se nagledali i naslušali prethodnih godina i prag osetljivosti nam je generalno podignut. Drugim rečima, na sve smo oguglali, gledano pojedinačno i u celini. Ali Čankova izjava ipak predstavlja nešto što čak i obamrlu srpsku javnost budi iz letargije. Takva količina nesamokritičnosti, nadobudnosti i arogancije retko se može sresti na jednom mestu i u jednoj rečenici, kao u slučaju ovog  mrzovoljnog birokrate, koji sam sebe postavlja i reizabira, i kome ne pada na pamet da se zapita nije li ta radnička apatija – pored ostalog – i spontani referendum o njemu i njemu sličnim srpskim sindikalnim „liderima“. Nije li pomislio da je ova upadljiva pasivnost srpskog radništva poslednjih godina takođe svojevrsni protest, nemoćna reakcija radnih slojeva na lažna obećanja i obmane kojima su ih zasipali gospodin Čanak i demokratski opozicioni lideri u periodu pre i neposredno posle 5. oktobra. Nije li mu, slučajno, palo na pamet da izvuče konsekvence iz takvog stanja, prihvati ličnu odgovornost i podnese ostavku na položaj koji zauzima već gotovo dve decenije? I da li bi gospodin Čanak sebi dopustio takav ispad da, kojim slučajem, on i njegov sindikat svih ovih godina ne žive od stranih donacija nego od sindikalne članarine?

Može se raspravljati o tome da li je, šta je i koliko je 5. oktobar doneo kom društvenom staležu i grupi, a šta Srbiji u celini – i taj odgovor sigurno nije crno-beo. Ali je takođe sigurno da je srpsko radništvo sloj koji je u ovim promenama najviše izgubio. Broz im je podilazio i nerealno ih uzdizao, Milošević sitno korumpirao i iskorištavao, a pospetooktobarska vlast definitivno upropastila i prezrela. Ne računajući srećnike u preostalim javnim preduzećima i najviše par desetina uspešno privatizovanih firmi (ali u privatizovanim firmama organizovanog sindikata najčešće i nema), srpsko radništvo je poslednjih godina vraćeno u položaj britanske radničke klase iz vremena prvobitne akumulacije kapitala. Mi više nemamo radničku klasu, već lumpenproletarijat, masu deklasiranih očajnika i luzera bez klasne svesti, solidarnosti i samopoštovanja. A u toj pauperizaciji srpskog radništva, pored dosovskih političara i novokomponovanih neoliberalnih eksperata, zdušno su učestvovali i – što potkupljeni, što nesposobni – sindikalni predvodnici.

Naravno da je mnogo bolje roštiljati i „jesti jagnje“ sa porodicom i prijateljima na nekom prvomajskom uranku, nego sa gospodinom Čankom i njemu sličnim lažnim radničkim tribunima simulirati solidarnost i borbu za radnička prava. U Srbiji imamo divlji kapitalizam, imamo krizu i eksploataciju, ali još uvek nemamo – ili više nemamo – radničku klasu, niti sindikalni pokret koji se istinski bori za radničke interese. I tako će biti sve dok bude dovoljno jaganjaca i lažnih radničkih tribuna. Ali šta će biti, gospodo, kad jaganjci utihnu?