Puno priče o pregovorima, a onda isključenja telefona

Posle pola godine od prethodnog maltretiranja preostalih Srba na Kosovu isključivanjem telefona, odnosno rušenjem predajnika mobilne i fiksne telefonije i ukidanja srpske mreže u mnogim mestima gde žive Srbi – priča se ponavlja. Kao i sve na Kosovu, što ne može da bude samo jednom pa da jedna od strana – tokom prethodnih deset godina Albanci – odustane, znalo se da će se i priča sa telefonima nastaviti. Nije iznenađujuće što se stvar dešava upravo sada kada je Srbija pristala da pregovara o takozvanim tehničkim pitanjima. Deluje čudno, onima koji ne poznaju problematiku, a koji su, po prirodi stvari, najviše raspoloženi da pregovaraju i u pregovorima popuštaju. Onima koji, međutim, poznaju problematiku „tehničkih pitanja“ ne bi trebalo da je čudno.

Albancima ne odgovara razgovor o tehničkim pitanjima, a ponovno rušenje srpskih predajnika upravo ide u prilog eventualnom odustajanju srpske strane, čemu se sada teži. Albancima bi, naime, odgovaralo da u ovom trenutku isprovociraju Srbe te da ovi odustanu od pregovora. Tehnička pitanja života Srba na Kosovu za albansku samoproglašenu vlast i državu koja ne postoji ni de fakto i de jure – veliki su problem. Srbi se iseljavaju sa njihovog „multietničkog“ Kosova. Iseljavaju se tiho, a velika se pompa pravi oko povratnika i o retkim povratnicima Albanci pričaju na sav glas. Nedavni slučaj maltretiranja povratnika iz sela Žač, na primer, kada su na srpske povratnike pucali, kada su ih povređivali i šikanirali u cilju njihovog odustajanja od povratka – jedan je od mnogih dokaza u prilog tome da Albanci žele jedno etnički čisto, albansko Kosovo. Dok su povratnike iz Žača, o čemu se gotovo uopšte nije pričalo, čuvali pripadnici kosovske policije – ovi su napadani i nad njima je vršeno nasilje. Kada je KPS-ovce, međutim, zamenio KFOR – maltretiranje je prestalo. Ovo ne znači, nažalost, da su albanski policajci nesposobni da sačuvaju šačicu povratnika – nego naprotiv, to znači da su albanski policajci saučestvovali u ovom pokušaju ponovnog proterivanja meštana sela Žač. To je, razume se, jedno od „tehničkih pitanja“.

Tehničko pitanje, takođe, jeste i revizija kriminalne privatizacije u kojoj je na nezakonit način otkupljivana (čitaj, otimana) srpska društvena imovina. Tehničko pitanje je i činjenica da je na Kosovu i dalje, i posle svega, više od 50% imovine – srpsko.

Najproblematičnije tehničko pitanje od svih tehničkih pitanja, razume se, jeste za Albance neprijatna činjenica da oni i dalje nemaju državu i da osim onih puteva koje su izgradili tokom poslednih nekoliko godina sve – pa i infrastruktura te telefonije koju bahato isključuju Srbima – pripada državi Srbiji čiji je Kosovo deo.

Među mnogobrojnim saopštenjima za javnost koja su povodom ponovnog rušenja srpskih predajnika stigla do javnosti nalazi se i zahtev SNV-a (Srpsko nacionalno veće) gde se od vlade Srbije traži da preko telekomunikacionog centra u Nišu celom Kosovu isključi mobilne i fiksne telefone, kao i internet. Nešto slično je, pre skoro dve godine, povodom isključenja struje srpskim sredinama južno od Ibra, od Borisa Tadića zahtevao Marko Jakšić, podsećajući na podatak da Beograd u svakom trenutku može da isključi struju celom Kosovu.

Beograd je 1999. godine odustao od ratne politike, a isključenja struje ili isključenja telefona celom Kosovu značila bi samo promenu našeg antiratnog pravca, izazivanje ozbiljne humanitarne katastrofe i zameranje međunarodnoj zajednici, Evropskoj uniji i NATO. Srbija koja želi da uđe u Evropsku uniju po svaku cenu nije spremna za tako nešto. Međutim, sama činjenica da Srbija može tako nešto da uradi, govori o tome koliko je Kosovo nezavisna država. Kosovo bez pomoći Srbije nikada ne može da postane država i ovakav gest Albanaca da na pragu pregovora sa Srbima vrše nasilje nad srpskim stanovništvom na Kosovu ukazuje na njihov strah da pregovorima neće postići ono što im je cilj. Cilj je, trebalo bi da bude jasno svima koji se bave ovom temom, da Srba ne bude na Kosovu, jer samo ako ih nema – Kosovo može da bude država Albanaca. Samo ako Srbija nestane sa Kosova, Albanci mogu da se nadaju eventualnom (jednog dana) ujedinjenju sa Albanijom. Pregovorima, suprotno uverenju mnogih, Srbija ne odlazi – nego se vraća na svoje Kosovo.

Ukoliko Albancima pođe za rukom da Srbi dignu ruke od pregovora – onih sto četrdesetak hiljada Srba mogu polako da se pakuju. Ukoliko se, međutim, radi o dogovoru (a ne bi nam bilo prvi put) i ukoliko Srbija koja na sav glas priča da hoće pregovore dok zapravo hoće da što pre skine Kosovo sa dnevnog reda, kao što je već dobrim delom uradila – onda nam ni ovaj put nisu krivi albanski separatisti, njihov ŠIK, ratne i zločinačke bezbednosne strukture, rušitelji manastira i Balije kojima je cilj da ni kamen na kamenu od srpskog postojanja na Kosovu ne ostane – nego smo krivi mi i naša dupla politika, naša večita dupla igra koja se završava tako što gubimo sve. Srbija više ne ume ni da ratuje ni da pregovara. Srbija zatvara oči i čeka da prođe... A u međuvremenu, Kosovo možda i postane država.