„Protest protiv diktature“ i režimsko spinovanje

 Iako je sve manje-više jasno, pišem jednu malo širu analizu predsedničkih izbora. (A i Slobodan Antonić je u svom nedavnom tekstu takođe već vrlo dobro objasnio šta ovi izbori znače sa stanovišta nacionalne politike i razmotrio razloge velikog neuspeha tzv. „patriotskih snaga“.) No, u međuvremenu se pojavio jedan aktuelniji događaj i urgentnija tema koja zahteva hitan komentar.

Sudbina protesta je trenutno neizvesna. Čini se da su u subotu doživeli vrhunac, kada se u organizaciji vojnog i policijskog sindikata okupilo – najmanje – nekoliko desetina hiljada građana (organizatori tvrde i svih stotinu hiljada, Vučić kaže: „u jednom momentu 9950“). U svakom slučaju, činjenica je da od dolaska SNS-a na vlast u Srbiji nije bilo masovnijeg okupljanja. I činjenica je da je protest već sada postigao određeni, nimalo beznačajan uspeh, makar utoliko što je Vučiću pokvario pobedničko slavlje, uzdrmao malčice njegovo samopouzdanje, ublažio njegov trijumfalizam i zabrinuo one iz njegovog okruženja koji su računali da će Vučić i SNS „vladati sto godina“.

Možda je efekat protesta mogao biti i veći (i možda će se, uostalom, stvar još razbuktati, mada to nije previše verovatno). Ali neki zaključci se već sada mogu izvući. Pre svega, ma koliko delovao moćno i nepobedivo, Vučićev režim je itekako ranjiv – samo ako mu se odlučno, smelo i pametno izađe na crtu. U ovom trenutku postoje dva osnovna načina te borbe: ujedinjavanje istinske opozicije, s jedne, i građanski otpor i protesti, s druge strane. Zna to vrlo dobro i Vučić i zato se i protiv jednog i drugog lukavo bori svim sredstvima i na sve načine. Protiv ujedinjenja opozicije njenim cepkanjem, te javnim linčom, unutrašnjim i bočnim udarima na one koji se za to ujedinjenje zalažu. A protiv protesta i ulice zastrašivanjem i besomučnim potenciranjem pitanja – ko stoji iza? I odmah da kažemo – iza ovog protesta ne stoji niko. I to je od početka bila njegova glavna snaga, kao i potencijalno najveća slabost.  Ili barem niko nije stajao, a sasvim je logično da će, kada je stvar već krenula,  tu odmah početi da se ubacuje svašta, od raznih službi, do raznih pacijenata – pri čemu nije uvek lako razlikovati jedne od drugih.  

Vučićev režim je itekako ranjiv – samo ako mu se odlučno, smelo i pametno izađe na crtu

Zapravo, dok je, s jedne strane, preko svojih političkih i medijskih satelita licitirao sa sve fantastičnijim i sve luđim odgovorima na pitanje „ko stoji iza demonstracija“, režim je preko svojih formalnih i neformalnih službi grozničavo radio na preuzimanju, ili makar razvodnjavanju i obezubljivanju protesta. I u tome je imao određenog uspeha. Da i ne govorimo o tome da je, dok su po studijima Pinka i RTS-a Vučićevi analitičari tragali za pozadinom i stranim sponzorima koji stoje iza demonstracija (otkrivajući, po običaju, strane ambasade, Sorosa, CIJU i ostale skrivene i neskrivene „gospodare sveta“), Vučić primao čestitke za pobedu od tih istih „gospodara“. Uključujući i čak dve čestitke od strane NATO pakta – najpre, generalni sekretar Stoltenberg, a onda i komandant združenih savezničkih snaga, admiral(ka) Mišel Hauard.

Poznajem dobro taj mehanizam režimskog spinovanja, kleveta i laži. Uostalom, više puta sam ga iskusio i na svom sopstvenom primeru i koži. A u ovoj kampanji su ga posebno dobro osetili opozicioni kandidati (naročito Jeremić). Ali, osim kad ste baš direktno vi sami u pitanju, pa lično znate da je u pitanju laž (ili kod vaših bližnjih i najboljih prijatelja), taj mehanizam, nažalost, deluje – što se, pored ostalog, može videti i na rezultatima poslednjih predsedničkih izbora.  

„Stručnjaci“ koji po Pinku, RTS-u i Studiju B prosipaju svoje geopolitičke mudrolije nikada ne pominju Crnu Goru, Đukanovića i Podgoricu, već uvek i samo Skoplje, Bukurešt i Kijev

U konkretnom slučaju, postoji i dodatni faktor koji ovu režimsku propagandu čini još uverljivijom – barem iz ugla slabije informisanih medijskih konzumenata. Naime, laž je uvek ukusnija i efektnija kad se začini sa kojom česticom istine. Da li se strane službe mešaju u poslove malih, siromašnih i polukolonijalnih zemalja? Mešaju se. Da li je Zapad bio duboko involviran u „5. oktobar“ i puč u Ukrajini? Naravno da jeste. Ali to, opet, ne znači da je svaki protest protiv kompradorske i korumpirane vlasti automatski smišljen i rukovođen iz centra neke mračne, globalne „zakulise“. Pogotovo kada je, kao u ovom srpskom slučaju, ta vlast, zapravo, odličan, ako ne i najbolji partner upravo tim strukturama koje, navodno, žele da je sruše. Uostalom, pogledajte Crnu Goru, gde se tamošnja opozicija već godinama bori i organizuje proteste protiv kriminalnog, antisrpskog i pronatovskog režima Mila Đukanovića. Pa, da li su i tamošnji protesti „majdan“ i „mekedonski scenario“, kojim upravaju Soroš i ostali? Naravno da nisu. Ali „stručnjaci“ koji po Pinku, RTS-u i Studiju B prosipaju svoje geopolitičke mudrolije nikada ne pominju Crnu Goru, Đukanovića i Podgoricu, već uvek i samo Skoplje, Bukurešt i Kijev.  

Posebno bolna tema u ovoj priči, pogotovo za one, patriotske i, u principu,  rusofilne kritičare aktuelne vlasti, jesu komentari pojedinih ruskih zvaničnika i uopšte neslavna uloga Moskve u (p)održavanju Vučićeve diktature. Niko ne očekuje od Rusa da budu „veći Srbi od Srba“. Ja, lično, ne očekujem, a znam da to ne bi ni bilo realno, ni da nas oni – niti bilo ko sa Zapada – oslobađaju od ove nesposobne i izdajničke vlasti. Ali najmanje što mogu da očekujem jeste da nam tu ionako tešku borbu dodatno ne otežavaju izjavama poput onih koje često dolaze od Sergeja Železnjaka, ili nekih drugih, ponekad čak i opskurnih likova koji, ili usled neobaveštenosti, ili zbog nekih svojih interesa i kombinacija, daju za račun i u korist ovdašnje vladajuće klike.

Mene, lično, to ne potresa, niti iznenađuje previše. Baš kao što me ne čudi više-manje otvorena podrška koju nedemokratski Vučićev režim sve vreme dobija iz Brisela, Berlina i Vašingtona. Ali neki moji prijatelji koji su ozbiljno držali do tzv. „evropskih vrednosti“ i ideala su, s početka, bili baš šokirani i osećali su se izdano. „Pa, zar je moguće da mu ovi iz EU toliko gledaju kroz prste? Zar ne vide šta radi sa medijima, institucijama, opozicijom, parlamentom?“ Vide. Ali ih je, čast izuzecima, baš briga. Barem dok je AV više nego kooperativan na Kosovu, servilan prema MMF-u i uz nešto malo prenemaganja i medijskog junačenja za domaću upotrebu, izvršava sve što mu se kaže.

Na sličan način su sada zaprepašćeni i neki moji proruski prijatelji. S tim da je njihovo čuđenje još veće i, u izvesnoj meri, još osnovanije:

- "Bože. Pa zar Rusi ne vide da Vučić vodi jednu izrazito prozapadnu politiku, čak evro-atlansku, da je odnose sa NATO-m podigao na najviši mogući nivo i doveo na samo korak od formalnog učlanjenja?"

- "Da li u Moskvi znaju da je potpisao Briselske sporazume, ukinuo srpske bezbednosne i pravosudne strukture na Kosovu, i predao sever?"

- "Da li čuju Vučića kad kaže i višekratno ponavlja da je Krim Ukrajina?"

Pa, rekao bih, malo vide, malo ne vide, a malo ih ne zanima. Princip je isti. Rusija je velika zemlja koja, objektivno govoreći, trenutno ima mnogo većih problema i briga. Zato se, u ovom času, u Moskvi zadovoljavaju neuvođenjem sankcija i prigodnom proruskom frazeologijom koju im ovdašnji režim izdašno podastire, razume se, iz svojih političko-marketinških interesa i radi pridobijanja poena kod dela neobrazovanijeg i neinformisanijeg biračkog tela. 

Elem, ne zameram ja to (ili bar ne zameram previše). Nisam bio očaran, pa ne mogu ni da se mnogo razočaram. Ali ne dozvoljavam ni da mi svaki diplomatski aparatčik, spoljni klijent i/ili poslovni partner SNS režima – a ima takvih i među istočnim i među zapadnim posetiocima –  soli pamet i govori šta je šta i ko je ko u Srbiji. Znam koliko je, čak i kada si upućen i dobronameran, teško razabrati se u srpskoj političkoj močvari. Ali baš zato što sam dobro svestan relativnosti i svog sopstvenog znanja, sumnjam da neki strani „profajler“, ili povremeni prolaznik na političko-turističkom proputovanju kroz Beograd zna bolje od mene i priča mi o „makedonskom“, rumunskom“ ili „ukrajinskom scenariju“.

I da zaključimo. Onoliko koliko moja skromna pamet doseže, mogu reći da sam gotovo apsolutno siguran da ove proteste nije niko unapred organizovao. A pogotovo iza njih ne stoji niko „spolja“ – barem ne od početka i ne kao inicijator. Ali je taj perfidni spin (uz rad „na terenu“ i među organizatorima) ipak u izvesnoj meri odradio posao i doprineo da se protesti u međuvremenu koliko-toliko kanališu i ne buknu u pravi i svenarodni bunt protiv diktature – što su lako mogli postati.

A najtužnije je što su, pored SNS botova i zapadnih atlantista, u tom demonizovanju protesta i demonstranata na beogradskim ulicama, što svesno, što nesvesno, izdašno učestvovale i neke patriote i neki ruski zvaničnici. I neka se posle ne žale da su obmanuti, skrajnuti i na repu događanja.