„Протест против диктатуре“ и режимско спиновање

 Иако је све мање-више јасно, пишем једну мало ширу анализу председничких избора. (А и Слободан Антонић је у свом недавном тексту такође већ врло добро објаснио шта ови избори значе са становишта националне политике и размотрио разлоге великог неуспеха тзв. „патриотских снага“.) Но, у међувремену се појавио један актуелнији догађај и ургентнија тема која захтева хитан коментар.

Судбина протеста је тренутно неизвесна. Чини се да су у суботу доживели врхунац, када се у организацији војног и полицијског синдиката окупило – најмање – неколико десетина хиљада грађана (организатори тврде и свих стотину хиљада, Вучић каже: „у једном моменту 9950“). У сваком случају, чињеница је да од доласка СНС-а на власт у Србији није било масовнијег окупљања. И чињеница је да је протест већ сада постигао одређени, нимало безначајан успех, макар утолико што је Вучићу покварио победничко славље, уздрмао малчице његово самопоуздање, ублажио његов тријумфализам и забринуо оне из његовог окружења који су рачунали да ће Вучић и СНС „владати сто година“.

Можда је ефекат протеста могао бити и већи (и можда ће се, уосталом, ствар још разбуктати, мада то није превише вероватно). Али неки закључци се већ сада могу извући. Пре свега, ма колико деловао моћно и непобедиво, Вучићев режим је итекако рањив – само ако му се одлучно, смело и паметно изађе на црту. У овом тренутку постоје два основна начина те борбе: уједињавање истинске опозиције, с једне, и грађански отпор и протести, с друге стране. Зна то врло добро и Вучић и зато се и против једног и другог лукаво бори свим средствима и на све начине. Против уједињења опозиције њеним цепкањем, те јавним линчом, унутрашњим и бочним ударима на оне који се за то уједињење залажу. А против протеста и улице застрашивањем и бесомучним потенцирањем питања – ко стоји иза? И одмах да кажемо – иза овог протеста не стоји нико. И то је од почетка била његова главна снага, као и потенцијално највећа слабост.  Или барем нико није стајао, а сасвим је логично да ће, када је ствар већ кренула,  ту одмах почети да се убацује свашта, од разних служби, до разних пацијената – при чему није увек лако разликовати једне од других.  

Вучићев режим је итекако рањив – само ако му се одлучно, смело и паметно изађе на црту

Заправо, док је, с једне стране, преко својих политичких и медијских сателита лицитирао са све фантастичнијим и све луђим одговорима на питање „ко стоји иза демонстрација“, режим је преко својих формалних и неформалних служби грозничаво радио на преузимању, или макар разводњавању и обезубљивању протеста. И у томе је имао одређеног успеха. Да и не говоримо о томе да је, док су по студијима Пинка и РТС-а Вучићеви аналитичари трагали за позадином и страним спонзорима који стоје иза демонстрација (откривајући, по обичају, стране амбасаде, Сороса, ЦИЈУ и остале скривене и нескривене „господаре света“), Вучић примао честитке за победу од тих истих „господара“. Укључујући и чак две честитке од стране НАТО пакта – најпре, генерални секретар Столтенберг, а онда и командант здружених савезничких снага, адмирал(ка) Мишел Хауард.

Познајем добро тај механизам режимског спиновања, клевета и лажи. Уосталом, више пута сам га искусио и на свом сопственом примеру и кожи. А у овој кампањи су га посебно добро осетили опозициони кандидати (нарочито Јеремић). Али, осим кад сте баш директно ви сами у питању, па лично знате да је у питању лаж (или код ваших ближњих и најбољих пријатеља), тај механизам, нажалост, делује – што се, поред осталог, може видети и на резултатима последњих председничких избора.  

„Стручњаци“ који по Пинку, РТС-у и Студију Б просипају своје геополитичке мудролије никада не помињу Црну Гору, Ђукановића и Подгорицу, већ увек и само Скопље, Букурешт и Кијев

У конкретном случају, постоји и додатни фактор који ову режимску пропаганду чини још уверљивијом – барем из угла слабије информисаних медијских конзумената. Наиме, лаж је увек укуснија и ефектнија кад се зачини са којом честицом истине. Да ли се стране службе мешају у послове малих, сиромашних и полуколонијалних земаља? Мешају се. Да ли је Запад био дубоко инволвиран у „5. октобар“ и пуч у Украјини? Наравно да јесте. Али то, опет, не значи да је сваки протест против компрадорске и корумпиране власти аутоматски смишљен и руковођен из центра неке мрачне, глобалне „закулисе“. Поготово када је, као у овом српском случају, та власт, заправо, одличан, ако не и најбољи партнер управо тим структурама које, наводно, желе да је сруше. Уосталом, погледајте Црну Гору, где се тамошња опозиција већ годинама бори и организује протесте против криминалног, антисрпског и пронатовског режима Мила Ђукановића. Па, да ли су и тамошњи протести „мајдан“ и „мекедонски сценарио“, којим управају Сорош и остали? Наравно да нису. Али „стручњаци“ који по Пинку, РТС-у и Студију Б просипају своје геополитичке мудролије никада не помињу Црну Гору, Ђукановића и Подгорицу, већ увек и само Скопље, Букурешт и Кијев.  

Посебно болна тема у овој причи, поготово за оне, патриотске и, у принципу,  русофилне критичаре актуелне власти, јесу коментари појединих руских званичника и уопште неславна улога Москве у (п)одржавању Вучићеве диктатуре. Нико не очекује од Руса да буду „већи Срби од Срба“. Ја, лично, не очекујем, а знам да то не би ни било реално, ни да нас они – нити било ко са Запада – ослобађају од ове неспособне и издајничке власти. Али најмање што могу да очекујем јесте да нам ту ионако тешку борбу додатно не отежавају изјавама попут оних које често долазе од Сергеја Железњака, или неких других, понекад чак и опскурних ликова који, или услед необавештености, или због неких својих интереса и комбинација, дају за рачун и у корист овдашње владајуће клике.

Мене, лично, то не потреса, нити изненађује превише. Баш као што ме не чуди више-мање отворена подршка коју недемократски Вучићев режим све време добија из Брисела, Берлина и Вашингтона. Али неки моји пријатељи који су озбиљно држали до тзв. „европских вредности“ и идеала су, с почетка, били баш шокирани и осећали су се издано. „Па, зар је могуће да му ови из ЕУ толико гледају кроз прсте? Зар не виде шта ради са медијима, институцијама, опозицијом, парламентом?“ Виде. Али их је, част изузецима, баш брига. Барем док је АВ више него кооперативан на Косову, сервилан према ММФ-у и уз нешто мало пренемагања и медијског јуначења за домаћу употребу, извршава све што му се каже.

На сличан начин су сада запрепашћени и неки моји проруски пријатељи. С тим да је њихово чуђење још веће и, у извесној мери, још основаније:

- "Боже. Па зар Руси не виде да Вучић води једну изразито прозападну политику, чак евро-атланску, да је односе са НАТО-м подигао на највиши могући ниво и довео на само корак од формалног учлањења?"

- "Да ли у Москви знају да је потписао Бриселске споразуме, укинуо српске безбедносне и правосудне структуре на Косову, и предао север?"

- "Да ли чују Вучића кад каже и вишекратно понавља да је Крим Украјина?"

Па, рекао бих, мало виде, мало не виде, а мало их не занима. Принцип је исти. Русија је велика земља која, објективно говорећи, тренутно има много већих проблема и брига. Зато се, у овом часу, у Москви задовољавају неувођењем санкција и пригодном проруском фразеологијом коју им овдашњи режим издашно подастире, разуме се, из својих политичко-маркетиншких интереса и ради придобијања поена код дела необразованијег и неинформисанијег бирачког тела. 

Елем, не замерам ја то (или бар не замерам превише). Нисам био очаран, па не могу ни да се много разочарам. Али не дозвољавам ни да ми сваки дипломатски апаратчик, спољни клијент и/или пословни партнер СНС режима – а има таквих и међу источним и међу западним посетиоцима –  соли памет и говори шта је шта и ко је ко у Србији. Знам колико је, чак и када си упућен и добронамеран, тешко разабрати се у српској политичкој мочвари. Али баш зато што сам добро свестан релативности и свог сопственог знања, сумњам да неки страни „профајлер“, или повремени пролазник на политичко-туристичком пропутовању кроз Београд зна боље од мене и прича ми о „македонском“, румунском“ или „украјинском сценарију“.

И да закључимо. Онолико колико моја скромна памет досеже, могу рећи да сам готово апсолутно сигуран да ове протесте није нико унапред организовао. А поготово иза њих не стоји нико „споља“ – барем не од почетка и не као иницијатор. Али је тај перфидни спин (уз рад „на терену“ и међу организаторима) ипак у извесној мери одрадио посао и допринео да се протести у међувремену колико-толико каналишу и не букну у прави и свенародни бунт против диктатуре – што су лако могли постати.

А најтужније је што су, поред СНС ботова и западних атлантиста, у том демонизовању протеста и демонстраната на београдским улицама, што свесно, што несвесно, издашно учествовале и неке патриоте и неки руски званичници. И нека се после не жале да су обманути, скрајнути и на репу догађања.