Predsjednik predsjedništva

Evropski studenti svih boja i nacija, upisani na nešto što se zove „Letnji univerzitet demokratije“ u prestonici evropskog parlamentarizma Strazburu, na uvodnom predavanju imali su privilegiju da slušaju predavanje proslavljenog borca za demokratiju i slobodno tržište, inače višestruko odlikovanog člana KPJ, uzgred i predsednika Republike Hrvatske, Stjepana Mesića. Da predavanje pred evropskom omladinom nije puka čast koja se ukazuje dokazanim „starim borcima“, aktuelni predsednik Hrvatske dokazao je uhvativši se u koštac sa temama daleko težim i složenijim nego što je katastrofalni pad poverenja Hrvata prema EU, krajnje neugodni spor sa Slovenijom, ili upitno stanje ljudskih prava nekih građana Hrvatske. On se, naime, latio Srba, tog večitog klipa u točku napretka u Jugoistočnoj Evropi. Svoje izvanredno poznavanje teme Mesić je dokazao ulazeći u samu srž problema zbog koga Srbija ne može da se pomakne sa mesta sa svojim „euroatlantskim integriranjem“ – a to se, grubo govoreći, svodi na nakaradne predstave koje Srbi imaju o sebi samim i svojoj teritoriji. Ovaj zbunjeni narod, objašnjavao je stari i iskusni političar, živi u iluziji da Kosovo i Republika Srpska predstavljaju nekakve njegove „teritorije“, a oni koji na njima žive toliko su politički izgubljeni da čak „ne znaju koja je njihova država“. Da bi srpski narod dostigao civilizacijski nivo dostojan vlastitog boljitka, on se mora pomiriti sa činjenicom da njegov značajan deo svoje političke zastupnike (i bolju budućnost) ne treba da traži u Beogradu, već u Prištini i Sarajevu. Zbunjenim studentima, koji su očigledno bili u iluziji da im se obraća predsednik Hrvatske, svoj insajderski uvid u suštinu balkanskog čvora Mesić je začinio puštajući na scenu sasvim novu politikološku kovanicu – dekosovizacija.

Našem prostoru je inače suđeno da bude velika kovačnica politikoloških pojmova. Devedesetih je u BiH na scenu prvi put stupila danas uobičajena „demokratizacija“, a „balkanizacija“ je već odavno postala bauk kojim prozapadni političari u Centralnoj Africi plaše građane pred izbore. A šta bi bila „dekosovizacija“? Na prvu loptu, reklo bi se da se radi o „uspostavljanju pune državnosti mlade kosovske demokratije pod nadzorom međunarodnih institucija“, kojim bi se iz Srbije definitivno odstranilo Kosovo, čime bi se ona de-kosovizovala (na hrvatskom „dekosovizirala“). Prekaljeni poznavalac prekog srpskog mentaliteta, Mesić je ipak pre mislio na nešto drugo – naime na odsecanje glave velikosrpskom šovinizmu, eliminaciji onoga što Srbe, opšteprihvaćeno, čini nepredvidljivim, agresivnim i opasnim. „Dekosovizacija“ se, dakle, odnosi na čupanje Kosovskog mita iz grudi svakog pojedinačnog Srbina, i usađivanje na njegovom mestu, verovatno, tolerancije prema manjinskim zajednicama i ljubavi prema demokratiji i ljudskim pravima, koja mu sada toliko nedostaje. Dekosovizacija je prosto denacifikacija prilagođena biću srpskog naroda, koje Mesić, kao poslednji Predsednik predsedništva utopijskog jugoslovenskog raja, razorenog upravo mahnitanjem povampirenih srpskih „kosovskih strasti“, zna daleko bolje od neiskusnih lustratora iz Brisela i Vašingtona. Upravo zato hrvatski predsednik predstavlja svojevrsnu ikonu među „poštenom inteligencijom“ (druge) Srbije – daleko više od sada već penzionisanog premijera Sanadera, koji je, za razliku od ovog, izbegavao da istočnim komšijama očitava bukvicu, dok je po srpskom narodu pljuvao isključivo „za internu upotrebu“, prilikom različitih „bojovničkih obljetnica“ i „blagdana domovinske zahvalnosti“.

Slušaoci Mesićevog predavanja iz Srbije, verovatno zato što još nisu „dekosovizirani“, sa negodovanjem su napustili predavanje, smatrajući ono što su čuli neumesnim i diplomatski krajnje nepristojnim mešanjem u unutrašnja pitanja suverene države. Oni koji su ostali, mogli su, ipak, naučiti bar dve stvari. Prvo, „suverenih država“ i „unutrašnjih pitanja“ unutar novog svetskog i evropskog poretka odavno nema, i samo je pitanje kada će svako od njih da se suoči sa „nekim svojim Mesićem“, koji će pozivati na neophodne „dekatalonizacije“, „deflamanizacije“ ili „detirolizacije“, a samom predsedniku poručiti, upravo tonom kojim se on obraćao Borisu Tadiću, da je Hrvatima krajnje vreme da se „deistrizuju“, „debaranjizuju“ ili „dedalmatinizuju“. Novim kovanicama nikada kraja, takva su vremena došla...

Ali drugi, još važniji nauk, nije politički, već pov(ij)esni – a to je da „stara politička ljubav zaborava nema“. Položaj poslednjeg Predsednika predsedništva one divne, multikulturalne, multietničke i tolerantne (Titove) Jugoslavije, uništene velikosrpskim agresorom, proganja Mesića kao sudbina. Za njega nema „unutrašnjih pitanja“ Srbije ili BiH, ne zato što ga je poneo demokratizatorski mandat koji su mu dodelili Amerikanci kada su '95. rešili njegov unutrašnji problem spoljašnjeg srpskog neprijatelja, već zato što on sebe vidi kao nosioca kontinuiteta političkog autoriteta CK i Predsedništva. Kao lučonoši jugoslavenskog jedinstva, Mesiću su granice lijepe mu domovine, posle svega, ipak, pretesne.