Povodanj, sneg i breg

"...One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove s mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do trideset godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kojeg se računa vreme i starost građevina i dužina ljudskog veka. (Na 5-6 godina pre velikog povodnja.Uz veliki povodanj.) Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja (...). Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unazad. "

Ovako je veliki srpski pisac iz Bosne, Ivo Andrić, opisivao „povodanj“ koji se povremeno javljao u dolini Drine, izazivajući posledice koje su se pamtile dugo, između ostalog i zato što u to vreme nije bilo režimskih elektronskih medija. Guslari nisu mogli da menjaju svest auditorijumu tako lako, između ostalog i zato što su sa auditorijumom bili glava u glavu, pa  bi auditorijum na pokušaj promene svesti reagovao drugačije  nego samo neplaćanjem pretplate.  I efikasnije.

Jedan drugi Srbin, takođe iz Bosne, se uoči velikog povodnja našao u jednoj bivšoj bosanskoj kasabi, a sada glavnom gradu BiH, samozadovoljno se šetao Baš-čaršijom, umišljajući da svojom pojavom širi bratstvo-jedinstvo. Nije mnogo mario za upozorenja koja su stizala od strane stručnjaka da se nad Srbijom nadvijaju tamni oblaci, i to ne u figurativnom smislu. Ni zaglušujuća buka nadošle Miljacke koju je u pesmama proslavio treći Srbin (iz Prizrena i Žitorađe, kako-kad, po potrebi) a koja protiče na 200 koraka od Begove džamije, nije ga previše brinula.

Vrativši se u domovinu još uvek opijen jugo-hvalospevima, saznaje da je tamo neka provincija u Srbiji poplavljena. Odlično, pomisli on! Odlično, povika njegova dvorska svita! Može se napraviti dobar marketinški snimak. Malo spašavanje kučića i mačića, poneko ćebence za ostarele stanovnike (mlađih u srpskoj provinciji već odavno nema). U tome već ima nešto feketićkog iskustva od zimus. A i kiša će stati. Šta uostalom znaju stručnjaci?!

Rečeno-učinjeno. Sve je tu: i helikopter, i kamere, i vekne, i ćebad, i starci... Ali sve je to nedovoljno dodolasto, jer se katastrofa nastavlja. Kao na početku onog Nojevog, i početak ovog potopa se neozbiljno shvata.  Ne pomaže ni teatralna sednica vlade (ili čega već), prenošena  a na „ružičastoj“ TV čak i reprizirana.  Ne vredi. Nepogoda nije ministar u vladi. Ona radi svoj posao.

Da li je vlada mogla da spreči padavine? Nije. A da li je mogla ozbiljnije da se postavi? Jeste i morala je. Da je manje igrala na kartu samoreklamiranja i da je manje umislila da je sastavljena od stručnjaka,  a da je više slušala upozorenja pravih stručnjaka, šteta je mogla biti znatno manja.

Da se razumemo, nijedna vlada ne voli da se bavi izgradnjom infrastrukture, jer se ona ne vidi. Kad ste videli nekog političara da je u kampanji sišao u kanalizaciju? Nikada. Ali ćete ih redovno viđati kako otvaraju šoping-mol. Šoping mol donosi glasove, ali ni njega nema bez kanalizacije, koja ne donosi glasove. Tako je i sa nasipima i glasovima.

E u toj borbi za glasove i rejting, zaboravili smo život. A život je ovih dana izbio u prvi plan. U momentu smo zaboravili i Štefana Filea, i Jelka Kacina, baronicu Ešton, i Evropu bez alternative, i evroatlantske integracije. Čak je i  gej-parada otkazana jer nas je sindikat policije obavestio da policija ima preča posla nego da štiti osobe besne od dobra.

Vlada je uputila apel za pomoć EU, Rusiji i zamislite Sloveniji!? Ko se odazvao? Rusi! Ruski spasioci i ostala pomoć je stigla u Obrenovac pre nego iz Aranđelovca. Srbi sa Kosova su se organizovali i sa 10 autobusa došli u Šabac, iako su na nadležnom mestu odlučili da upravo oni budu žrtvovani radi dobrobiti ostalih 7 miliona. Njih to nije sprečilo da se umešaju među tih 7 miliona i pomognu. Tako valjda rade braća.

Rusi su doleteli iako im Ukrajina i Rumunija nisu dozvoljavale prelet. Ako Ukrajincima možda i ne moramo zameriti ili barem njihov gest možemo razumeti, koji je motiv Rumuna bio da sprečavaju prelet ruske humanitarne misije? Ima li Srbija MIP pa da zatraži od Bukurešta objašnjenje za ovaj nehumani gest?

Gde su nam drugi „prijatelji“? Šta bi sa onolikom ljubavlju Brisela prema nama, iz vremena kada smo predavali Kosovo? Poslednje informacije su da je zahtev Srbije ušao u proceduru, jer EU ne može da reaguje bez procedure.  Ima li većeg licemerja, nego se izgovarati procedurama usred katastrofe? Gde je garda Ohaja? Oni bar nisu morali niotkuda da doleću. Oni su već tu kod nas, u Bujanovcu i Bondstilu i to silno opremljeni.

Nadajući se da će nam oni pa i drugi NATO „prijatelji“ ubuduće pomagati, a pod njihovim instrukcijama smo ugasili sopstvenu armiju, koja je u ovakvim situacijama tradicionalno bila  prava spasilačka misija. Hrvatska je upravo u ovoj situaciji angažovala sopstvenu inženjeriju, koja je uz pomoć rezervnog sastava i građana dograđivala nasipe i pravila retenzije, te na taj način obuzdavala pomahnitalu Savu.   Gde je naša inženjerija?

„Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše“. Kako to da nam samo Rusi pritekoše u pomoć, uprkos našem prenemaganju da li  da im uvedemo sankcije i cvikujemo Južni tok? Nema sumnje EU će se stidljivo otvoriti, koliko da režimski mediji imaju zašto da ih hvale. I SAD će  udeliti neku sirotinju, reda radi. Čak će i  brat šeik da pošalje nešto kamila da posrču malo savske vode i smanje joj nivo, a i da se naviknu na novi ZOO vrt na vodi, kad Beograd bude na njoj,  a iz koje treba prvo da izroni.

I eto, kasaba iz Andrićevog remek dela se možda nakon povodnja vraća nekoliko godina unazad, ali naša pokasabljena Srbija nema tih godina za vraćanje. Ona mora iz ovog „povodnja“ da hitno izvuče mnoge nauke koje će je odbaciti napred. Za početak ona mora da preispita sopstvenu zaslepljenost evroatlantskim integracijama, za koje je mislila da se „sipaju u traktore“. Takođe treba da preispita svoj pojam o Rusiji kao dalekoj zemlji, a Evropi kao komšiluku. Na delu smo videli ko je dalek, a ko je blizak. 

Bojim se da je ovo još jedna  uzaludna priča. Da se ništa neće promeniti ni nakon ove katastrofe. Da ćemo ubrzo sve ovo zaboraviti, i nastaviti sa iracionalnom jurnjavom za EU i NATO-om. I pritom ne mislim samo na vlast. Ona je baš onakva kakvu zaslužujemo.