Pobeda i vaskrsnuće u matrici „Tvitera“

Opšte je poznato da tzv. „tviteraška blogosfera“ (tj. pisani sadržaj društvene mreže „Tviter“) verno odražava stanje duha tzv. „zapadnog sveta“, koji se njom prvenstveno koristi. Dok televizija, radio i novine imaju uređivačke politike i makar nominalno ne povlađuju svakom pojedinačnom hiru umrtvljene i neprosvećene javnosti, gladne jeftinih sadržaja u svakom smislu te reči, društvene mreže, uprkos ogromnom prosvetiteljskom, kulturološkom i obrazovnom potencijalu koji poseduju, uglavnom predstavljaju samo sivu, dehumanizovanu i instrumentalizovanu senku te i takve javnosti, sa njenim tragičnim nedostatkom osećaja za vrednosti, ukus i prioritete. „Tviterov“ spisak „svetskih trendova“, tj. pojedinačnih fraza i mataoznaka (hashtags) koje su u datom trenutku najučestalije širom cele mreže svedoči o tome da svetska javnost najčešće raspravlja o krajnje površnim i efemernim temama i predmetima, poput pevača i sportista, aktuelnih internet fenomena (memes) i, nešto ređe, o udarnim naslovima novina i tabloida. Takođe, najveći deo komunikacije preko „Tvitera“ ide na engleskom jeziku, ili se bar koristi američkom ASCII latinicom i svedenom gramatikom, koja omogućava nesmetano korišćenje pomenutih metaoznaka.

Međutim, pre svega zahvaljujući ruskim korisnicima „Tvitera“, za proteklih mesec dana među ovim „svetskim trendovima“ pojavile su se i dve ćirilične fraze krajnje simboličnog sadržaja. U aprilu je to bila sveslovenska vaskršnja čestitka „Hristos voskrese“, dok je 9. maja „trendom“ postala ruska fraza „s Dnёm Pobedы“ („srećan Dan pobede“). Treba imati na umu da je ulazak na ovaj „Tviterov“ spisak stvar proste mehanike učestalosti, što znači da je na ova dva praznika značajan procenat korisnika mreže slao svojim prijateljima i „pratiocima“ čestitke ova dva velika praznika. U pitanju je izuzetno lepa simbolika – slovenski korisnici „Tvitera“, utopljeni u beskrajnu i nametljivu „matricu“ besmislenih komadića informacija od 140 slovnih znakova, izašli su na „svetsku mapu“ u trenucima kada su obeležavali svoje najveće praznike i kada su se pridržavali svoje intimne, nacionalne tradicije. Rusi i Srbi (i ne samo oni), raštrkani na mreži u potragama za istim (ili sličnim) efemernostima kojima se zaluđuje „celi svet“, ujedinili su se u jednom trenutku oko fraze koja slavi vaskrsenje Hrista, odnosno oko verovatno najvećeg i najznačajnijeg evropskog praznika, koji se silom tragičnih istorijskih prilika čestita na ruskom jeziku (i ćirilici).

Nije li ova informatička banalnost u stvari krajnje indikativna? Ne govori li nam ona o suštinskom značaju naše kulture, baštine i tradicije? Jer ne samo da niti od nas, niti od znatno brojnijih i novim tehnologijama naklonjenijih Rusa, nema ni traga na „Tviterovoj“ „karti sveta“ kada učestvujemo u kulturnim debatama (i praznim razonodama) zapadnog sveta, ne samo da postajemo vidljivi samo onda kada čuvamo i promovišemo svoje najsvetije duhovne vrednosti (pravoslavno hrišćanstvo i preživljavanje nacističkog projekta sistematskog uništenja „nižih naroda“), već negovanjem ovog dragocenog nacionalnog pamćenja mi istovremeno čuvamo sećanje na temelje na kojima počivaju današnji Zapad i Evropa, a koje oni sve češće i sve grublje zaboravljaju. Jer, ako naiđete na pomen Hrista na „Tviteru“, najveće su šanse da će u pitanju biti neka gorka satira ili ismevanje religije, dok će se „sećanje na veterane“ uglavnom odnositi na Amerikance koji su se vratili iz sramne neokolonijalističke kampanje u Iraku.

Istovremeno, ništa manje lepa simbolika leži u činjenici da prva od pomenute slovenske fraze predstavlja tradiciju ruske, srpske (i evropske) desnice, dok se druga odnosi prema motivima i vrednostima karakterističnim za levicu, obesmišljavajući veštački konflikt koji postoji između ova dva, navodno nepomirljiva, pola evropske politike. Vaskrsnuće Hristovo ne bi nikada trebalo da bude zastava napravde, ugnjetavanja i eksploatacije, baš kao što velike Pobede nikada ne bi bilo bez onih beskrajnih malih ljudi čija je vera u Boga, kao i vera u jednu, u osnovi hrišćansku, ideju čovečnosti i samopožrtvovanja, ležala u osnovi njihovog herojskog podviga. Uostalom, nije li Vaskrs praznik pobede božanske prirode u čoveku nad mrakom, smrću i zlom, i nije li Dan pobede praznik vaskrsnuća evropskih naroda iz masovne grobnice koju im je pripremila nacistička klika?

Zaborav, neznanje i apatija najveće su boljke današnje Evrope i Zapada. Kada jednom zaboravite na čemu stojite, lako je posrnuti i pasti. A sećanje, kako na hrišćanske, tako i na slobodarske, humanističke i antifašističke vrednosti Evrope jedini je istinski zalog toliko hvaljenog unutrašnjeg mira, i jedini osnov opstanka toliko slavljene evropske kulture. Kako se dostojno čuvaju ova sećanja svake godine nam veličanstveno pokazuju vojne parade u Moskvi, kao i naši brojni sugrađani, koji se jednako sećaju krsne slave svojih dedova, a koju je nekada bilo sramotno slaviti, i žrtava koje su njihovi dedovi podneli da bi oni danas imali pravo da budu slobodni ljudi, a koje se danas obesmišljavaljju, relativizuju i guraju pod tepih. „Svetski trendovi“ na „Tviteru“ samo su jedan dokaz da, za obe ove različite tradicije ne samo da ima mesta u današnjem svetu, već i da, bez njih, u njemu teško da ima mesta za nas.