Коментар дана | |
Победа и васкрснуће у матрици „Твитера“ |
![]() |
среда, 09. мај 2012. | |
Није ли ова информатичка баналност у ствари крајње индикативна? Не говори ли нам она о суштинском значају наше културе, баштине и традиције? Јер не само да нити од нас, нити од знатно бројнијих и новим технологијама наклоњенијих Руса, нема ни трага на „Твитеровој“ „карти света“ када учествујемо у културним дебатама (и празним разонодама) западног света, не само да постајемо видљиви само онда када чувамо и промовишемо своје најсветије духовне вредности (православно хришћанство и преживљавање нацистичког пројекта систематског уништења „нижих народа“), већ неговањем овог драгоценог националног памћења ми истовремено чувамо сећање на темеље на којима почивају данашњи Запад и Европа, а које они све чешће и све грубље заборављају. Јер, ако наиђете на помен Христа на „Твитеру“, највеће су шансе да ће у питању бити нека горка сатира или исмевање религије, док ће се „сећање на ветеране“ углавном односити на Американце који су се вратили из срамне неоколонијалистичке кампање у Ираку. Истовремено, ништа мање лепа симболика лежи у чињеници да прва од поменуте словенске фразе представља традицију руске, српске (и европске) деснице, док се друга односи према мотивима и вредностима карактеристичним за левицу, обесмишљавајући вештачки конфликт који постоји између ова два, наводно непомирљива, пола европске политике. Васкрснуће Христово не би никада требало да буде застава направде, угњетавања и експлоатације, баш као што велике Победе никада не би било без оних бескрајних малих људи чија је вера у Бога, као и вера у једну, у основи хришћанску, идеју човечности и самопожртвовања, лежала у основи њиховог херојског подвига. Уосталом, није ли Васкрс празник победе божанске природе у човеку над мраком, смрћу и злом, и није ли Дан победе празник васкрснућа европских народа из масовне гробнице коју им је припремила нацистичка клика? Заборав, незнање и апатија највеће су бољке данашње Европе и Запада. Када једном заборавите на чему стојите, лако је посрнути и пасти. А сећање, како на хришћанске, тако и на слободарске, хуманистичке и антифашистичке вредности Европе једини је истински залог толико хваљеног унутрашњег мира, и једини основ опстанка толико слављене европске културе. Како се достојно чувају ова сећања сваке године нам величанствено показују војне параде у Москви, као и наши бројни суграђани, који се једнако сећају крсне славе својих дедова, а коју је некада било срамотно славити, и жртава које су њихови дедови поднели да би они данас имали право да буду слободни људи, а које се данас обесмишљаваљју, релативизују и гурају под тепих. „Светски трендови“ на „Твитеру“ само су један доказ да, за обе ове различите традиције не само да има места у данашњем свету, већ и да, без њих, у њему тешко да има места за нас. |