Oštar protest - tupa diplomatija

Vest sa KiM koju su, za razliku od mnogih, prenele skoro sve svetske novinske agencije, jeste da je samoproklamovana i poluzvanično priznata kosovska republika zvanično obrazovala svoju sopstvenu vojsku. Vojsku malu, neuglednu, lako naoružanu, potčinjenu vrhovnom autoritetu briselskih lordova-zaštitnika, ali vojsku. Uspostavljanje vojske, makar i simbolične, ključni je čin uspostavljanja suverenosti nad jednom teritorijom, ma šta o tome govorila teorija. Albanski separatisti tako imaju priliku da suverenost i teritorijalnu celovitost svoje „republike“ potvrde upravo na način na koji Srbija to ne može.

Istovremeno, naše vlasti spremaju se da novom temeljnom zadiranju u srpsku suverenost stanu u kraj oprobanom OP („oštar protest“) metodom u Ujedinjenima nacijama! Ruke su nam vezane, reći će neko, blizak srpskoj diplomatiji – ko god je na vlasti u pokrajini (a i to se zna ko je), ne dozvoljava nam ni da postavimo pristojan civilni radar na našoj teritoriji („našoj“ ne u smislu u kome je „Kosovo naše“, nego upravo u smislu u kome ono to nije) – a ne dao Bog da se odlučimo na nekakve vojne manevre ili političke sankcije prema vinovnicima nepravde. Naše su mogućnosti ograničene na oštre proteste, demarše i cirkularna pisma – s vremena na vreme i ponekog ambasadora pozovemo na konsultacije, čisto reda radi. Zemlji koja od priznavanja Kosova nije bila u stanju da napravi ozbiljan politički problem u Crnoj Gori i Makedoniji, druge opcije i nisu na raspolaganju.

Srbija, koja je pre godinu dana možda i imala neki manevarski prostor na međunarodnoj sceni, sve je svoje džokere iskoristila i novim diplomatskim izazovima nema sa čime da izađe u susret. Naravno, ne treba biti zlurad. Prirodno je da predsednik Republike pošalje oštro pismo Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, kada se već pod njegovim patronatom stvara (još jedna) tuđa vojska na teritoriji Srbije. Istina, patronat UN važi samo u srpskim opštinama i enklavama, dok je ostatak Kosova je pod Euleksom, a Euleks pod Briselom – kuda se iz srpskih institucija šalju samo ljubavna pisma.

Nisu, dakle, sporni oštri protesti – sporno je sve ostalo. Naša politička elita nas već godinu dana obaveštava o „diplomatskim pobedama“ koje se svode na pristajanje na sve uslove koji su postavljeni iz inostranstva, uz dozvolu da mi to, kod kuće, za unutrašnju upotrebu, „zovemo kako hoćemo“. A naš plahi balkanski karakter nalaže nam ili da se za svoju zemlju zaista borimo, ili da ućutimo. Možda to nije ispravan stav i moguće je da našom diplomatijom rukovode ljudi mudriji od nas. Ali svi oni ipak odgovaraju nama za svoje neuspehe i mi smo ti koji na kraju sude šta je uspeh, a šta neuspeh. Albanci imaju skoro pa nezavisnu državu pod okriljem SAD i EU, a na srpskoj teritoriji. Albanci imaju suverenost i nedeljivost Kosova koje garantuju trupe NATO, čije institucije i glavne članice listom priznaju albansku državu. Najzad, Albanci imaju i vojsku. A mi? Šta mi imamo?