Odbijanje da se učestvuje u ovom cirkusu je prirodna reakcija svakog čoveka koji iole drži do sebe

Nema šta mnogo da se kaže pred ove izbore, izuzev da se iznese par razmišljanja o svemu što predstoji. Kao što je poznato, ja sam bio protiv bojkota, jer bojkot sam po sebi u ovim okolnostima nije mogao imati istinsku svrhu. Bojkot služi pre svega da bi deligitimisaoizbore pred nekim činiocem i kao poluga za obezbeđivanje nekih boljih izbornih uslova, destabilizaciju nedemokratske vlasti i sl.

U našim okolnostima, budući da Kineze izbori kao takvi ne zanimaju, a Rusi prave izbore vrlo slične našim, jedine dve adrese kojima bi se bojkot mogao nameniti bile su SAD i EU. Lično sam smatrao da je zaista sumanuto kroz bojkot davati tim dvema silama sa njihovim nedoličnim zahtevima bilo kakav dodatni vid pritiska na Vučića. Ipak, ispostavilo se da zapadne sile nisu lepo reagovale na bojkot, štaviše odbile su ga, barem za sada – iako moramo imati na umu da je Vučić od 2012. praktično sam otvorio sumnju u izborni proces kod nas.

Da bismo do kraja razumeli sadašnje okolnosti moramo se vratiti u prošlost. Naime, od 1996. godine postoji nepoverenje u samu tehniku realizacije izbora i upravo je to nepoverenje dovelo do nestabilnosti koja će proizvesti Peti oktobar. Od tada pa sve do 2012. u Srbiji je postojala minimalna demokratija, tzv. „izborna“, gde se političari na vlasti ne ponašaju demokratski, ne funkcionišu institucije, ali se organizuju izbori u čiju se samu tehniku ne sumnja. Izbori u čiju tehniku se ne sumnja umnogome ipak stabilizuju političku situaciju u zemlji i 2012. godine SNS svesno otvara Pandorinu kutiju nepoverenja u samo glasanje i brojanje „aferom džakovi“. Od tada do danas imamo bugarski voz, mrtve glasače, nelogične rezultate u odnosu na demografsko stanje na biralištima itd. Te mahinacije su otvorile prostor lokalnim, a naročito međunarodnim akterima da proizvoljno biraju koje će izbore priznavati, a koje ne, i time je izbijen čak i taj minimum stabilnosti koji smo imali, a vezan za to da će na vlast doći onaj ko ima najviše glasova.

SNS bi trenutno čak i na pošteno organizovanim izborima bez problema tukao opoziciju, a na ovim će morati da petlja ne bi li željene liste uveo u parlament

Sada više nije ni važno da li će izbori biti izvedeni pošteno ili ne, poverenje je izgubljeno i svako sa dovoljno jakom medijskom mašinerijom i stranom podrškom može da ih ospori. To je, pragmatično gledano, razlog više da relevantni činioci ne propuštaju izbore, jer i kad ne pobediš na glasanju, možda pobediš na priznavanju rezultata. Potreba da se izbori nameštaju kod nas trenutno pak nije izgubljena time što SNS zapravo sada i nema konkurenciju na biralištima zbog bojkota. Čak naprotiv, SNS bi trenutno čak i na pošteno organizovanim izborima bez problema tukao opoziciju, a na ovim će morati da petlja ne bi li željene liste uveo u parlament.

Činjenica da je politički sistem u rasulu, da su izborni uslovi katastrofalni i da su sami izbori nepouzdani stoje kao ubedljivi razlozi za bojkot. Ali, onaj ko se bori da dođe na vlast u Srbiji praktično i ulazi u takvu borbu ako je osvoji. Šta su briselski pregovori, razni pritisci stranih sila, kreditora i privrednika, ako ne prljava igra bez pravila? Pobeda na prljavim izborima svojevrsni je prijemni ispit za one koji pretenduju da vode Srbiju kroz talog kroz koji se trenutno probija. No, Vučićevo razaranje opozicije je velikim delom i dovelo do toga da ona sebe ubedi kako joj je bolje da presedi ove izbore. U njegovom načinu razaranja opozicije međutim leži određena nada da neglasanje ima smisla.

Naime, Vučić je razorio opoziciju time što je njene vođe razdvojio od populacija koje predstavljaju. Naravno da u tome ima i njihove krivice, i da to nisu ljudi od formata i integriteta, ali činjenica da recimo glasačko telo DS-a, DSS-a ili LDP-a više ne oseća da ih DS, DSS ili LDP predstavljaju dovela je to toga da su figure iz tih stranaka postale tragikomični pajaci koji čekaju na koji minut prostora u jutarnjem programu režimskih medija kada čovek kome je izašlo treće oko završi svoju tačku, a da te populacije više ne učestvuju u političkim procesima i dijalogu.

Vučić je dakle uspeo da izbaci jedan znatan deo ovog naroda, a koji je zainteresovan za politiku, iz društvenih procesa a sa druge strane je oko svoje stranke mobilisao armiju glasača sa najrazličitijim motivima. Na papiru to donosi natpolovične pobede ali smanjuje legitimitet parlamenta do tačke kada više ni sam Vučić neće moći da tvrdi da je sve u redu.

Već posmatranje liste stranaka koje su prijavljene na izbore deluje kao šala, a spisak stranaka koje prelaze cenzus deluje kao čista perverzija koja se otima bilo kakvoj ozbiljnoj diskusiji

Već posmatranje liste stranaka koje su prijavljene na izbore deluje kao šala, a spisak stranaka koje prelaze cenzus deluje kao čista perverzija koja se otima bilo kakvoj ozbiljnoj diskusiji.

Rezultat će biti parlament koji će zaista jako teško moći da donese bilo kakvu ozbiljnu, da ne kažem tešku odluku. Vučić je toga svestan i sa tako šupljim parlamentom u kome je sad čak i pitanje hoće li moći da se pravi i cirkus, on dolazi u fazu u kojoj neće imati prostora za ekstremne manevre, a koji su najštetniji kad ih on izvodi. Stoga, neglasanje sigurno može imati smisla da bi se i u procentima nekako videlo da je taj saziv skupštine lakrdija. Uvek postoji i mogućnost taktičkog glasanja ne bi li se parlament delegitimisao kroz sastav ili rasipanje glasova koje bi SNS-u dalo apsurdnu većinu, i tu takođe ima nekoliko opcija, ali one trenutno deluju ipak kao lošiji izbor od neglasanja. Jedan od razloga za to je i činjenica da je odbijanje da se učestvuje u ovom cirkusu ipak na kraju krajeva prirodna reakcija svakog čoveka koji iole drži do sebe, a to je na kraju krajeva najvažnije. Zašto taktizirati i namerno doprinositi srozavanju kada je dovoljno samo ponašati se normalno? Slutim da će i sam Vučić prepoznati skrivene mogućnosti ovoga i da će se pravdati krnjim parlamentom zašto ne može da ispuni sve zahteve stranih sila.

Međutim, ono što ostaje kao problem jeste povezivanje ljudi za koje znamo da postoje, slagali se sa njima ili ne, sa nekakvim predstavnicima koji će ih zastupati. Bedni izlazak raznih profesionalnih političara na izbore pošto-poto pokazuje da je sada ovo prilika da se konačno raskrsti sa njima lično, pa ako treba i sa strankama tim, i da se uspostavi nova scena koja će predstavljati ljude. To je preduslov koji više čak i nema veze sa tim ko se sa čim slaže. Naprosto, mora se uspostaviti neka nova mreža ljudi i stranaka koji će se povezati sa građanima. Treba da se radujemo čak i kada neko sa kim se politički ne slažemo nađe način da bude predstavljen jer svako treba da ima tu mogućnost. Ovi izbori deluju kao bedan kraj priličnog broja profesionalnih političara koji su do kraja razotkrili ne samo svoju alavost već i nezrelost.

Politika slovi za umetnost mogućeg i slična je umetnosti po tome što greška ponekad daje bolji rezultat od poštovanja pravila. Čini se da je greška sa bojkotom potpuno slučajno otvorila mogućnost da se naša javnost reši nekih parazita a i da se predsedniku olakša izvrdavanje katastrofalnih odluka.