Од "Велике Србије" до малих Недића

Када је званичницима ЕУ и САД обећавао решење питања Косова, трагикомични српски тројац се свакако није надао да ће тако брзо бити истеран на чистац, а себи натоварити претежак терет судбоносног избора за државу и народ. Успаничени српски државни врх нашао се тако притеран уза зид, у ванредном стању и заседању, и дилеми Косово или Европска унија, коју, како је то покушао да објасни Александар Вучић, покушава да реши проналажењем некаквог "трећег пута", који међутим у Бриселу није наишао на прихватање ни Албанаца ни њихових западних заштитника.

Бриселски састанак, није, на срећу, довео до потпуне капитулације Србије, и договор није постигнут, иако је у српском тиму постојала јасна одлучност да се надмоћној сили која Србију и Србе поново ставља пред тежак и трагичан избор не супротставља и да јој се не пркоси, већ да јој се приђе повијених леђа у нади да ће се силници на крају умилостивити и показати бар мало разумевања и за интересе Србије и косовских Срба.  

У такозваној српској патриотској јавности преовладала је, након изгубљених територија и ратова, и након фаворизовања проевропске лоповске касте у Србији, идеја да се након бусања у груди и пркоса целом западном свету, Србија окрене "Милошевој мудрости" и недићевском патриотизму, не би ли ствари бар донекле окренула у своју корист, а западне силе приволеле на попуштање гвозденог стиска. Међутим, колико је таква политика била успешна, видело се на управо завршеним бриселским преговорима, јер и поред свог труда нико из нове власти није успео да умилостиви ни САД, које одлучно одбијају било какве веће надлежности српских општина на северу, а ни Немачку, која је на српско сагињање до пода одговорила презривим ултиматумом од седам тачака, прочитаним усред Београда. 

Познато је и да се списак услова Србији за додељивање датума за преговоре не завршава само на суштинској предаји Космета, а западна политика потпуног потчињавања Србије, која се Београду сада показује сасвим безобзирно и отворено, ипак је произвела контраефекат, и учинила да чак ни Дачић, Вучић ни Николић нису могли да прихвате отворено и сурово понижење које им је било припремљено у Бриселу.  Српски тројац суочио се тако са непријатном чињеницом да је морао да одбије бриселски ултиматум, иако је то вероватно последње што је желео, чиме је дошао да у ситуацију да већи део српске јавности од њих сада очекује да уместо глуматања националних спаситеља, на своја плећа натоваре праву борбу за спас напаћене им отаџбине, а српски брод окрену у супротном смеру.

Србији је сада потребан заокрет, а наши актуелни лидери су бар у томе били успешни, када су се од некадашњих фанатичних заговорника Велике Србије претворили у исте такве заговорнике европске идеје. Некада су гонили српство до Карловца, Карлобага и Вировитице, док би данас били пресрећни да их је њихов салто добацио до већих надлежности за српске општине на северу у оквиру самосталног Косова, које би им милостиво уделили САД и Европска унија. То се јуче ипак није десило, а после 14 сати преговора, низа састанака, договор београдске и приштинске делегације ипак није постигнут. 

Представници наше власти непорестано су протеклих дана истицали да ће се Србија после преговора у Бриселу суочити са изузетно тешким последицама, без обзира на резултат дијалога, а иако је разговор прекинут, наши лидери најављују да он ипак није завршен, док је Хашим Тачи најавио могућност новог састанка већ у наредних недељу дана.

У наредних седам дана ће се стога видети да ли је одбијање српске делегације да прихвати понуђене услове, за Вучића, Дачића и Николића само један несрећан сплет околности, који ће у интересу европских интеграција, накнадно бити решен у даљем договору са европских партнерима, или ће их бриселски тамни вилајет ипак натерати на поновни преокрет.