Коментар дана | |||
О варварству запада, или, Краљица Херца у земљи финансијских чуда |
субота, 09. јун 2012. | |
Оно што је Запад дуго времена чинило „најбољом од свих империја“ и што је све до недавно давало његовим представницима значајан морални и идеолошки ауторитет, била је уврежена представа да управо западне институције, такве какве су, представљају највећи домет у изградњи колико-толико слободног, моралног и човечног друштва, да је неприкосновеност човековог живота и вредновање сваког појединачног становника планете управо „темељна западна вредност“, и да тај и такав Запад опет стоји као некаква „брана дивљаштву и варварству“. И док су нам са једне стране опсежне, крваве и антихуманистичке „хуманитарне кампање“ у Југославији, Авганистану, Ираку на језив начин демонстрирале до које мере западну јавност „игра бројки“ може да учини отупелом и безосећајном за страдања милиона, тек у односу према том неприкосновеном, јединственом и персонализованом „појединцу“ показале су се праве размере западног „срца таме“. Током 2011. године имали смо прилике да се посведочимо потпуно паганском тријумфализму и шенлучењу до кога су брутална убиства Осаме бин Ладена и Моамера Гадафија довела, не код необразованог пука и примитивних западних „прола“, већ код њихових углађених, уштогљених и бескрајно политички коректних вођа и заступника. И док је то донекле разумљиво у случају Бин Ладена, као стриповске карикатуре „непријатеља“, налик на Орвеловог Голдштајна или лутку Гаја Фокса која је ритуално спаљивана у циљу подизања патриотизма у осамнаестовековној и деветнаестовековној Енглеској, у случају Гадафија, који је раније широм Европе и света био дочекиван уз државничке почасти, ова потпуно дивљачка радост није имала никаквог рационалног и цивилизованог оправдања. Уместо гађење, призори мучења и убиства либијског вође измамили су осмехе, аплаузе и неприкривену радост међу политичком елитом цивилизованих западних народа. Најновији пример ове исконске крвожедности пружио нам је одлазећи председник Светске банке, Роберт Зелик, који је тоном увређене девојчице која уплакана напушта игралиште на коме су је гурнули у блато допустио себи једну крајње мрачну и бизарну тираду на рачун тешке болести данашњег председника Венецуеле, Уга Чавеза. Овај угледни господин и реномирани банкар поручио је јавности да су славном латиноамеричком социјалисти „дани одбројани“, и искористио то као прилику да махне песницом свим тим бунтовним и непослужним латиноамеричким државама, „да се и оне припазе“ када Чавеза више не буде било. Роберт Зелик Колико ли се венецуелански вођа замерио западној јавности, када је овакав испад себи допустио један званичник на тако високом и одговорном месту?! Не треба да се подсећамо да је лични интегритет и болест појединца нешто што се на самом Западу прокламује за светињу, и јавно шенлучење због чињенице да ће тежак облик рака некога ускоро одвести у гроб потпада под сва могућа одређења неуљудности, примитивизма, па и говора мржње. А опет никоме од западних медија, тих кербера савремене политичке коректности, није ни пало на памет да јавност заштите од оваквог једног излива нетрпељивости и злурадости. А шта је Чавез учинио да од Зелика заслужи овакав један инфантилан испад? Кандидовао се на изборима и спроводио политику која Зелику и ортацима није по вољи, али за коју је неколико пута заредом добио недвосмислену подршку јавности у својој земљи, у складу са темељним политичким вредностима Запада. Тирада овог крупног чиновника глобалне финансијске олигархије сведочанство је у којој мери су Запад и његова друштвено-политичка елита неповратно удаљили од својих сопствених, интимних вредности – неприкосновености људског живота и његовог права на слободу говора, мишљења и политичког деловања. Банкарев цинични коментар у тренутку када он напушта своју, некада свемоћну организацију, а која је данас општеприхваћено један од главних и одговорних криваца за општу економску пропаст и дубинске неправде у западном и светском друштву, на рачун политичког вође једне земље која на светску сцену ставља какву-такву алтернативу том моделу економског (само)уништења, указује уједно и на то колико су позиције западних центара моћи данас пољуљане и несигурне, а колико је њихова вајна „човечност“ и „цивилизованост“ у ствари само била параван за империјализам, експлоатацију и ратно профитерство, маска која је служила сврси само док је механизам који је прикривала беспрекорно функционисао. И наравно да није проблем у самом Чавезу, већ се смрт снује целом једном политичком пројекту који је до сада, бар када је у питању народна подршка, у Латинској Америци дао извесне резултате, од којих су најопипљивији управо они који се тичу спутавања и сузбијања западног империјализма и самовоље његових корпоративних и финансијских институција. Оних истих институција чији се добро уређени свет на наше очи урушава и распада последњих неколико година. Уго Чавез У том контексту Зеликов плачни и увређени тон данас неодољиво подсећа на Керолову Краљицу Херца, која из петних жила вришти „одрубите јој главу!“ на Алису, која је у том тренутку десет пута већа од и од ње, и од њене војске од картона. Баш као што се „слободно светско тржиште“, глобална финансијска кула од слоноваче, данас све више показује као кула од карата, неодржива, узнемирујућа и уврнута ноћна мора из које човечанство само што се није пробудило. |