Komentar dana | |||
O Bogorodičinoj crkvi u Parizu i jednoj licemernoj "brizi za sirotinju" |
ponedeljak, 22. april 2019. | |
Pojavio se na društvenim mrežama komentar neke „katolkinje“ koja apeluje na ljude da ne daju novac za obnavljanje Notr Dama, nego da ga „doniraju za oporavak Portorika“. Kaže kako „Isusa nije bilo briga za vitraže, bilo ga je briga za ljude“. Hajde da malo problematizujemo tu popularnu tezu da nešto predstavlja„samo zgradu“, "samo kamenje", "samo vitraž". Ljudska civilizacija od pamtiveka pored stakla i kamenja ugrađuje u svoja zdanja svoje nade i strepnje o večnosti. Sakralni objekti predstavljaju vezu čovečanstva sa transcendentim, oni ga podsećaju na večnost, i podsećajući ga na večnost, podstiču ga da misli o svojoj besmrtnoj duši, između ostalog i tako što će misliti na svoje bližnje, na sirotinju, na unižene.
Koliko košta održavanje i restauracija egipatskih piramida — tih spomenika faraonskoj megalomaniji koje su gradili robovi — i koliko bi se gladne sirotinje u Egiptu moglo nahraniti za taj novac? Koliko Kina troši na restauraciju Zabranjenog grada — simbola društvenog poretka koji je temeljno suprotan vrednostima Narodne Republike? Hajdemo malo oštrije: koliko je ljudskih života moglo biti spašeno da atinski ustanici nisu dobrovoljno pristali da šalju municiju turskom garnizonu na Akropolju, samo da Turci ne bi rušili stari paganski hram, unutar koga se u tom trenutku nalazila džamija? Je li mogao neko da Aliagi objasni da je ćuprija na Drini „samo kamen“, i da zaista nije vredna srčanog udara? Najzad, šta mislite — da li je ijedan pojedinačni sveštenik Rimokatoličke crkve ubedio više ljudi da doniraju novac za sirotinju, ili za stradale u nesreći, nego što je to učinila jedna katedrala Notr Dam? Najveći pravoslavni hram na svetu — Hram Hrista Spasitelja u Moskvi — srušio je Staljin 1931. godine jer ga je smatrao „umetnički bezvrednim simbolom carističke moći“. Taj „bezvredni simbol“, posvećen svim žrtvama stradalim u Otadžbinskom ratu 1812-1813. godine gradio se 44 godine, između ostalog zato što Crkva nije dozvoljavala velike donacije — maksimalanprilog koji je neko mogao da dâ bio je toliki, da je to sebi mogao da priušti i običan građanin. Drugim rečima, taj Hram je u velikoj meri sagrađen novcem sirotinje. Za svečano otvaranje te „umetnički bezvredne gomile mermera i zlata“ Čajkovski je napisao svoju slavnu „Uvertiru 1812.“, njegovo verovatno najprepoznatljivije delo, u čijoj su se partituri, pored opštepoznatih topova, nalazila i zvona Hrama Hrista Spasitelja. Drugim rečima, „bezvredni simbol carizma“ je učestovovao kao džinovski muzički instrument u istorijski jedinom ispravnom izvođenju najpoznatijeg dela Čajkovskog. Kada su devedesetih godina ruske vlasti odlučile da Hram rekonstriušu (ovaj put za novac tajkuna, što je fer — jer ti tajkuni su se obogatili zahvaljujući potomcima onih koji su Hram rušili), nadigla se čitava vojska „zabrinutih i solidarnih građana“ da jadikuju kako nema smisla da se gradi „besmisleni simbol državne moći“, bolje da se taj novac da sirotinji. Problem je u tome što je taj hram već podigla sirotinja, a onda su došli zaštitnici sirotinje da ga sruše, jer šta zna sirotinja šta treba da radi sa svojim novcem?! Pita li neko sirotinju u Portoriku da li treba obnoviti Notr Dam? Naravno da ih ne pita, koga briga šta oni misle! A šta je mislio Isus? Mislio je da „ne živi čovjek samo od hljeba, već od svake riječi koja izlazi iz usta Gospodnjih“. |