Nobel, avansno

Godine 1973, Leonidu Iljiču Brežnjevu, generalnom sekretaru KPSS, uručena je Lenjinova nagrada „za učvršćivanje mira među narodima“. U ono vreme, ova odluka je uglavnom naišla na podsmeh i ogorčenje, budući da se Gensekov mirotvorački rad do tog trenutka ogledao u invaziji na Čehoslovačku i potpisivanju Helsinške povelje (zajedno sa još 35 državnika). Najzad, autoritet ove nagrade, sovjetskog simboličkog pandana Nobelovoj nagradi za mir, bio je podriven samom činjenicom da je komitet koji nagradu dodeljuje bio neposredno podčinjen Vrhovnom sovjetu SSSR, dakle ispolitiziran po definiciji. Upravo iz tog razloga, ova nagrada odvojena je od one Lenjinove nagrade, najvišeg dostojanstva u SSSR, koja se, upravo da bi se izbeglo politiziranje, dodeljivala samo naučnicima i umetnicima. (Brežnjev je 1979. dobio i nju, za trotomne memoare koje mu je napisala grupa novinara, i koji su takođe bili predmet opšteg podsmeha.)

Poslednjih godina, međutim, i Nobelova nagrada, pogotovo ona koja se dodeljuje za mir, podseća i napominje na vremena kada je CK KPSS među sobom delio Lenjinove nagrade i ordenje za zasluge. Ne samo da su nagrade već duže vreme u funkciji jedne civilizacije, jednog kulturnog projekta i jednog („globalnog“) sistema vrednosti, već one uporno, iz godine u godinu, sve češće padaju pod diktat politike, udostojavajući ljude bliske globalnoj vrhuški i interesima američkog Stejt departmenta.

Imajući to u vidu, ove godine smo prošli još i odlično! Nobelovu nagradu za mir poneo je Barak Obama, predsednik SAD, veoma popularna medijska ličnost i, rečima Majkla Mura, „fin momak“. Za razliku od prethodna dva laureata, Ala Gora, istaknute ličnosti administracije koja je izvršila prvu ilegalnu vojnu agresiju u posthladnoratovskoj Evropi (ali koji je zato snimio dirljiv film o opasnosti od globalnog otopljavanja), odnosno Martija Ahtisarija, čija je mirotvoračka delatnost na Balkanu načinila problem koji će ovdašnjim državama visiti oko vrata decenijama, Barak Obama na planu svetskog mira nije učinio – ništa. I to je dobro, budući da je jedinica učinka američkih predsednika po svetski mir – hiljadu mrtvih civila. Ali da li je to dovoljno za nagradu za mir? Naravno, „od koga je, dobro je“, ali opet?!

Nobelov komitet izjavio je da je Obamina zasluga njegov „ogromni napor za učvršćivanje međunarodne diplomatije i saradnje među narodima“. Skoro kao Brežnjev! Obamina međunarodna delatnost uglavnom se do sada svodila na popuštanje po inicijativama koje su na sto postavile druge strane, ili ih je iznudila kriza američke ekonomije. Na nastavak pregovora o strateškom naoružanju Obama se saglasio taman koliko i Medvedev, koji je takođe naložio povlačenje dodatnih trupa iz Kalinjingrada onog trenutka kada je američki predsednik najavio odustajanje od „raketnog štita“. Istovremeno, predsednik SAD nije zaustavio sukob u Iraku, niti Avganistanu, niti je povukao svoje trupa i sa jednog od ovih bojišta. Nesuglasice sa Iranom i Korejom daleko su od izglađenih. Grupa G7 pretočila su u G20 po iznudici svetske krize, pod čijim pritiskom je i pojačana aktivnost OUN.

Čar Nobelove nagrade za mir je, kako je to svojevremeno primetio DŽes Voker iz časopisa Reason, što se i ne mora ništa učiniti da bi se ona zaslužila („Al Gor zapravo i nije zaustavio globalno otopljavanje“). Dovoljno je žarko želeti da se nešto ostvari, i pružiti svima nadu da je to moguće. A „nada“ je zaštitni znak Baraka Obame. On je za svojih nepunih godinu dana predsednikovanja pokazao da postoji temeljna razlika između „promena u koje se može verovati“ i stvarnih promena. Srećom, Nobelova komisija ne pravi tu razliku. Kao i američki narod, ona je spremna da Predsedniku veruje na reč, a Obama je „dečko koji obećava“. U najmanju ruku, samo ako uspe da progura novi zakon o zdravstvenom osiguranju u SAD, spašće dovoljno života da opravda uloženo poverenje sedih glava u Oslu.

Ostaje pitanje, međutim, kako se meri žarka želja sa svetskim mirom? Po tom kriterijumu, svakoj Mis univerzum trebalo je, uz lentu, dodeliti i Nobelovu nagradu za mir (ona, u najmanju ruku, nije glavnokomandujući najveće ugnjetavalačke vojne sile na planeti). A bilo ko bi mogao da traži od Nobelove komisije predujam za genijalni roman koji će tek napisati, kao što, uostalom, Nagrada svake druge godine pripadne naučnicima koji nas vode ka leku protiv raka. Očigledno, ipak, ne može svako dobiti privilegiju da za njega, kao u Luis Kerolovoj zemlji iza ogledala, posledice dolaze pre uzroka. Barak Obama je, rečima nepoznatog ruskog komentatora, prvi laureat koji je Nobelovu nagradu dobio – avansno. Šta drugo reći, osim, it couldn’t happen to a nicer guy.