NATO junak na NATO junaka

Mnogima od nas pojuri krv u lice kada pomislimo na obesmišljenu, osiromašenu, neodevenu i nenaoružanu vojsku koja kopni iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Mnoge od nas duboko iznervira licemerje sve češćih i brojnijih vojnih parada, za koje se šiju nove uniforme i volšebno nabavlja gorivo za avione – sve da bi se partijska i državna vrhuška mogla sirotinji raji pokazati moćnom i nedodirljivom, a svojim zapadnim prijateljima kao potencijalni izvoznik „mira i stabilnosti“ u regione pogođene terorizmom i nedemokratijom, a koji nisu Kosovo i Metohija.

Da, da – mnogima od nas je preseo taj militantni antimilitarizam, to pretvaranje vojske u veseli, naoružani cirkus, koji treba da putuje širom sveta i donosi sreću i radost svima kojima dođe u goste. Sve vojska treba da radi, samo ne daj Bože, da ratuje. Sve su nam krizne tačke podjednako drage, samo nije naša vlastita zemlja. I sve nas strane vojske podjednako vole, osim one koja šalje patrole u Štrpce, Prizren i Peć. Svi su nam mirotvorački zadaci bliski i dragi, osim čuvanja Gračanice, Velike Hoče, ili mosta u Mitrovici.

Bedno je stanje srpske vojske. Ono ima mnoge dijagnoze, a do sada je nosilo dva imena – Zdravka Ponoša i Dragana Šutanovca. Po čemu je razrešenje jednog, a dostojanstvo drugog dobro za Srbiju, mnogima od nas neće biti jasno. U redu, nijedan političar na vlasti ne voli da čuje svog generala (pa još Načelnika glavnog štaba) da se buni i joguni. Istorija kaže da se to u svašta može izroditi. Ali ako se taj general žali da se transformacija vojske iz makar-nečega u ništa, ali „ništa“ koje ispunjava Nato standrarde ničega, ne vrši dovoljno brzo, onda nije jasno po čemu se on razlikuje od svog kolege ministra. Otkud tu sukob, kada smo ih do pre nedelju dana razlikovali samo po uniformi?

Bilo kako bilo, Predsednik republike iskoristio je priliku da pokaže ko je stvarni Glavnokomandujući vojskom i čija se, na kraju krajeva, reč računa. Predsednik, koga sve češće progone optužbe za „slobizaciju“ društvenog poretka, imao je priliku da načini veoma popularan gest autoritarne vlasti – da smeni bilo Ponoša, bilo Šutanovca. Za njega je to bila „win-win“ (oprem dobro) situacija. Pa ipak je postupio previše oprezno. Možda bi prava državnička širina u duhu njegove nove nacionalne politike bila da je ulogu Ministra vojnog i Načelnika generalštaba poverio svom najbližem saradniku, Ivici Dačiću, bar dok se njegova dva natovska čeda ne pomire? Ili da je sam obukao uniformu (koja bi mu tako lepo stajala) i proglasio se za Maršala vojske (uže) Srbije (možda i Vojvodine). Kad je već njegova poslednja...