Narod protiv Aleksandra Sergejeviča

Da li ste nekad čuli za Atisa Kronvalda? Ne znate da je u pitanju poznati letonski publicista i lingvista XIX veka, jedna od osoba koje su obeležile nacionalno buđenje ove pribaltičke nacije? Ne? Pa, dobro, rekao bi neko, i ne morate ga znati – čovek nije nikakav nobelovac, nije prevodio srpske narodne pesme na letonski, niti se proslavio prepiskom sa, recimo, Fridrihom Ničeom, ili pamfletima podrške Pariskoj komuni. Ako bi, međutim, pričali sa pripadnicima jednog uticajnog dela letonske kulturne elite, oni bi vam podvukli da bi to ime moralo da vam bude poznato, ako zaista smatrate da je Srbija deo opšte evropske kulture i civilizacijskog prostranstva.

U najmanju ruku, to bi Vam reklo šezdeset javnih ličnosti koje su uputile oštar protest predsedniku ove države, Valdisu Zatlersu, i gradonačelniku Rige, Nilu Ušakovu, što je u ovome gradu sa 60% ruskojezičnog stanovništva, u parku posvećenom Atisu Kronvaldu, podignut spomenik Puškinu. Da, Aleksandru Sergejeviču Puškinu, ruskom nacionalnom pesniku, jednom od najvećih predstavnika romantičarskog pokreta i opštepriznato jednom od najvećih poetskih imena u istoriji čovečanstva, čija su dela prevođena na skoro sve jezike sveta, a čije je stvaralaštvo posedovanje Odeljenja za slavistiku učinilo obavezom svakog ozbiljnijeg filološkog fakulteta na planeti. Spomenik Puškinu poklon je grada Moskve pobratimskom gradu Rigi, kao simbol ruske kulture koji bi trebalo da obraduje i dalje skrajnuto i zanemareno ruskojezično stanovništvo ove države, a koji istovremeno ne bi trebalo da provocira letonski nacionalni ponos. Jer, Aleksandar Sergejevič bio je čovek čija duša nije poznavala granice država, strastveni putnik i zaljubljenik u šarolikost kultura i tradicija celog sveta. Njegov Jevgenije Onjegin smatra se sa pravom baštinom svetske kulture, taman koliko Putovanja Čajlda Harolda ili Jadi mladog Vertera, kao što se Puškinov poetski jezik smatra temeljom klasične ruske književnosti, jedne od najčitanijih i najproslavljenijih na svetu.

Ali, za sastavljače gnevnog javnog pisma, Puškin nije ništa manje simbol „velikoruske hegemonije“ i „sovjetske okupacije“, nego što su to bili uklonjeni spomenici Petru Velikom ili Lenjinu. Štaviše, pišu oni, „naročitu sramotu“ predstavlja što se ovaj „čin popustljivosti pred Moskvom“ vezuje za neukaljano ime pomenutog Atisa Kronvalda. „Svo stvaralaštvo Puškina posvećeno je razvoju ruske kulture i vezano za vrednosti ruskog naroda, a ne za vrednosti Evrope, koje je predstavljao Atis Kronvalds“, piše u tom dokumentu.

Ovaj događaj se nekome može učiniti bizarnim, budući da je u Srbiji, ček i među ljudima koji se prema Rusiji i Rusima odnose sa skepsom i suzdržanošću, nezamislivo da neko Aleksandra Puškina suprotstavlja „evropskim vrednostima“, ma koliko labavo ih odredili. Ali možda se svi varamo? Možda ovaj događaj u nama dalekoj Letoniji baca svetlo na duboki nesporazum koji postoji u srpskom društvu vezan upravo za te „evropske“ vrednosti, perspektive i horizonte? Možda nam Letonci mogu objasniti kako to društvo koje je načelno i statistički saglasno oko prioriteta države (očuvanje KiM u sastavu Srbije i uvođenje Srbije u sastav EU), može biti tako duboko pocepano unutar sebe? Vrlo je verovatno da, kada bi malo prostudirali te „evropske vrednosti“ u kojima nema mesta za Puškina, saznali bi da u njima nema mesta ni za Njegoša, Dučića, niti Andrića, kojima njihovo evropsko obrazovanje i pripadanje evropskim kulturnim pokretima nimalo ne smeta da budu „ksenofobični Balkanci“, „velikosrpski apologeti“ i „inspiratori genocida“.Time bi se svakako dosta toga pojasnilo.

Sve ovo nema veze sa nesretnim Kronvaldom, koji se, kao borac za letonski jezički identitet, mogao samo ponositi da se u „njegovom“ parku nađe pesnik i jezički reformator takvog formata, kakav je Puškin. Ali ova priča ukazuje na duboki sukob oko imenovanja vrednosti, koji će odlučiti „kome će se carstvu prikloniti“ Evropa – uskogrudoj, ksenofobičnoj i netrpeljivoj „beskonačnosti sitnih razlika“, ili širokom, šarolikom i na kulturnom dijalogu zasnovanom prostoru, koji ju je toliko proslavio u proteklim vekovima? Za gradonačelnika Rige nema dileme – spomenik Puškinu ostaje, a javno pismo predstavlja „neetičan čin koji je usmeren na raspirivanje nacionalne mržnje“. „Ali gradonačelnik Rige je Rus“, reći će zli jezici. „Da, a državljanstvo zemlje u kojoj se rodio je dobio tek 1999. godine“, dodaće drugi.